Razvracivanje

Proteklih dana paznju javnosti je zaokupio tekst Slobodana Antonica , u kojem on upozorava na akutnu pretnju koja se nadvila nad nasom decom, zvanu - seksualno vaspitanje. Kako sam Antonic kaze, hteo je da pise te nedelje o gradjanskim protestima, ali se ipak odlucio za tu temu. Sto je i logicno, buduci da problemi kao sto su ugrozavanje legitimnosti izbornog procesa, vladavina prava, kriminalizacija institucija, suspenzija pravne drzave, ekonomski sunovrat, korupcija i, jednom recju, urusavanje kompletne buducnosti drzave u kojoj zivimo, nisu nista strasno u poredjenju sa time da ce se neko, negde, mozda  usuditi da javno kaze kako biti gej nije nista lose.

Neposredni povod za ovaj tekst bila je inicijativa uvodjenja seksualnog obrazovanja u skole i  predskolske ustanove, koju Antonic vidi kao nasilnu seksualizaciju dece i podstrekivanje dece na homoseksualne odnose. Vrlo brzo su zvona na uzbunu oglasila raznorazna udruzenja pravoslavnih roditelja i ini cuvari tradicionalnih vrednosti u nas, sve u cilju sprecavanja razvracivanja dece.

Ovakva reakcija je, po mom misljenju, bizarna i tragikomicna iz vise razloga. Prvi je taj sto se, u sredini koja je seksualizovana do krajnje moguce mere, uvek sa strahom i panikom reaguje na svaku, pa i najmanju inicijativu da se u skole uvede nesto sto ce makar izdaleka podsecati na seksualno vaspitanje. Seksualni sadrzaji su kod nas prisutni na svakom koraku, do te mere da ih vise niko ni ne primecuje - televizija, dnevna stampa, bilbordi, sve je prepuno sadrzaja prilicno eksplicitno seksualne prirode, koji nekome ko tek treba da zakoraci u svet seksualnosti mogu da posalju prilicno iskrivljenu sliku o tome sta seksualnost jeste i kako ona treba da izgleda.

Uredniku ovog lista je i sam patrijarh pozeleo puno srece i uspeha u daljem radu.

U Srbiji se, takodje, o seksualnosti sa decom veoma retko ili nimalo ne razgovara. Verujem da je svako od nas po milion puta cuo argument koji se najcesce poteze protiv otvorenog iskazivanja homoseksualnosti u javnosti - A kako ja to da objasnim svom deetetu?! Zaista, kao sto se deci ne objasnjava sta je homoseksualnost, ne objasnjava im se ni sta je seksualnost, i ona su po tom pitanju prepustena samoj sebi i onim istim, do krajnjih granica, nakaradno seksualizovanim medijima. Odatle, valjda, i tolika panika - ne zbog straha da ce deci da se desi nesto lose, nego zbog sopstvene nesposobnosti da se sa decom na temu seksa otvoreno razgovara.

O tome koliko ima smisla strah da ce seksualno vaspitanje podstaci decu koja u doba puberteta, kada pocinju da bivaju svesna svoje seksualnosti, krenu pogresnim putem i postanu homoseksualci ima smisla govoriti koliko i o tome kada smo tacno mi koji smo heteroseksualni doneli odluku da to postanemo. Ono sto je mnogo zanimljivije jeste resenje koje nam nude autor teksta i druge zabrinute strane, a to je, kada su u pitanju roditelji takve dece, cutanje i zabijanje glave u pesak, a kada su u pitanju deca - suzbijanje takvih nagona.

Ova se taktika pokazala kao savrseno uspesna u proizvodjenju gnevnih mladih ljudi, koji su svoju seksualnu isfrustriranost naucili da ispoljavaju na krajnje kreativne nacine, dok neki od njih dozive i tezu i tragicniju sudbinu. Jer, ako cemo pravo, u Srbiji nigde necete naci vise homoeroticnih sadrzaja nego u navijackim pesmama i transparentima.

U Antonicevom tekstu se do tancina analiziraju svi moguci nedostaci predlozenog programa, i razvijaju svi moguci horor scenariji na koje bi se sve nacine ovaj program mogao zloupotrebljavati. Iskreno - ne smatram da sam dovoljno kompetentan da u takvu raspravu ulazim, buduci da nisam ni psiholog ni pedagog. Medjutim, ono sto vrlo dobro znam, iz sopstvenog dvanaestogodisnjeg iskustva rada sa srednjoskolskom decom, jeste:

1. Deca srednjoskolskog uzrasta u Srbiji su, u najvecem broju slucajeva, uveliko vec pocela da upraznjavaju seksualne odnose. Poceti tada sa seksualnim vaspitanjem, kao sto se najcesce predlaze, je vise nego prekasno. Osim toga, ma koliko to skandalozno cuvarima vrednosti zvucalo, seksualnost nije isto sto i razvrat i perverznost, i nasa deca nece pretrpeti nikakvu stetu time sto ce biti izlozena prici o tome, jer ona i treba da od malena neguju i razvijaju zdrav i slobodan odnos prema svojoj seksualnosti, a ne da je suzbijaju i dozivljavaju kao nesto prljavo, gadno i pogresno. Jer, upravo nasilno sputavanje i suzbijanje seksualnosti i jeste izvor devijacija i izopacenosti.

2. Deca srednjoskolskog uzrasta u Srbiji skoro da nista ne znaju o kontracepciji ili polno prenosivim bolestima. Ogroman broj decaka ne ume pravilno da upotrebi kondom, niti smatraju da im je tako nesto uopste potrebno, a isto tako ogroman broj devojaka ne ume da izracuna kada su im plodni dani. Nije zanemarljiv broj dece koja nije do kraja sigurna na koji se nacin uopste moze ostati u drugom stanju, niti koje sve opasnosti - pre svega one zdravstvene - vrebaju od promiskuitetnog ponasanja.

3. Kada se, kao posledica istog tog neznanja dese maloletnicke trudnoce, najcesci nacin na koji se takvi problemi resavaju jeste pribegavanje abortusu. Jer, kao sto je roditelje u Srbiji sramota da o seksu pricaju sa svojom decom na vreme, jos ih je vise sramota od toga sta ce selo i komsije reci.

4. Prakticno jedini izvor iz kojeg deca mogu da se o ovakvim temama informisu jesu masovni mediji, pre svega televizija. A na televiziji su najgledaniji upravo oni sadrzaji u kojima se seksualnost zloupotrebljava na najizopacenije i najodvratnije nacine, kao sto su rijeliti emisije i turbofolk antikultura. A deci je zaista potreban makar jedan glas, pa dolazio on i iz skole, koji ce im reci da svrha seksualnosti nije sticanje popularnosti i novca, i da njihovi buduci seksualni partneri nisu predmeti, vec osobe.

Inace, kad smo vec kod rijaliti programa, pre neki dan se desilo nesto sto je na najtragikomicniji moguci nacin zatvorilo krug besmisla, ironije i licemerja. Rec je o poseti svestenog lica jednoj od najgledanijih, i ujedno najodvratnijih rijeliti emisija u nas. Ovo, naravno, niko nije doziveo kao razvracivanje bilo koga - ni dece, ni naroda, ni crkve.

Da li predlozeni program ima propusta i nedostataka? Sigurno da ima. Ali, ma koliko los bio, svakako je milion puta bolji i pristojniji od onoga cemu je ogromna vecina dece izlozena, ili bolje reci - cime je sa svih strana bombardovana u ovoj nasoj smernoj i tradicionalnoj drzavi.

Narode pederu!

Nekoliko dana posle predsednickih izbora u Srbiji strasti jos uvek ne jenjavaju. Dok jedni protestuju na ulicama zbog izborne kradje, medijske blokade i neregularnosti, drugi se bave uzrocima koji stoje iza ubedljivog poraza koji su demokratija i pravna drzava pretrpele u Srbiji, i predlazu razna resenja - pregrupisavanje opozicije, vaninstitucionalno delovanje, edukaciju sirokih narodnih masa koje ne znaju za bolje, kuku i motiku. Sve u cilju izbavljenja naroda iz kandzi zlocinackog rezima jednih istih korumpiranih, kriminalizovanih i izdajnickih politicara koji se na vlasti smenjuju i vrte u krug poslednjih tridesetak godina.

Sve je ovo, po mom licnom misljenju, uzaludno. Jer, uzrok sveopsteg sunovrata Srbije i ne lezi u politicarima koji, zaista, bez svake sumnje jesu i kriminalizovani, i korumpirani, i pokvareni do srzi, niti u medijima koji su ulizistvo, prostakluk i beskrupulozno laganje uspeli da podignu na neslucen nivo. U svakoj ovakvoj prici se narod, po difoltu, stavlja u ulogu zrtve i ugnjetenog, koji za svoju zlu sudbinu nista nije kriv.  A osnovni problem Srbije je upravo narod koji u njoj zivi.

U tom narodu, naravno, postoje ljudi koji su ispravni, cestiti, posteni, i koji ne zele nista drugo nego da mirno i pristojno zive od svog rada i podizu svoju decu tako da izrastu u ispravne i postene ljude. Na zalost, ma koliko uzasna ta pomisao bila, takvi ljudi su u Srbiji u manjini - vise nego ubedljivu vecinu cine upravo oni drugi.

Narod koji zivi u Srbiji ne zeli slobodu i demokratiju, vec cvrstu ruku Velikog Gazde koji ce da podvikne Tisina Tamo, i kome ce biti zahvalni sto im je popustio lanac dovoljno da se prosetaju do mitinga i biralista gde ce mu savesno i disciplinovano dokazati  svoju lojalnost. Narod Srbije ne zeli jake i stabilne institucije, koje ce sistemski da resavaju krize i probleme koji naidju, nego Vodju i Spasitelja koji ce sam samcijat da resi sve te probleme - od drzavnih problema i elementarnih nepogoda do ukazivanja prve pomoci unesrecenima. Za demokratiju, vladavinu prava, i odlucivanje o svojoj sopstvenoj sudbini narod Srbije nije ni iz daleka dovoljno zreo, niti pokazuje ikakvu zelju da to postane.

Narodu koji zivi u Srbiji ne smeta korupcija - jedino sto moze da mu zasmeta je kada se nadje sa pogresne strane korupcije, jer se istom i sam vrlo rado koristi. Ako ne za dobijanje posla preko partije, ono makar da se kod lekara prodje preko reda.

Narodu koji zivi u Srbiji ne pada na pamet da se edukuje - na bilo koji nacin. Na pocetku 21. veka, u doba informacionih tehnologija, kada je neznanje samo i iskljucivo stvar licnog izbora a ne mogucnosti, u Srbiji zivi vise od milion funkcionalno nepismenih ljudi. Obrazovne institucije u Srbiji odavno ne sluze ni vaspitanju ni obrazovanju, niti one koji ih pohadjaju na bilo koji nacin obrazuju - ne zato sto su nastavnici, profesori i drugo nastavno osoblje izgubili veru u svoju profesiju i motiv da se njome bave, kako im se cesto prigovara, vec zato sto su te institucije zakonski tako koncipirane.

Njihova je svrha da ucenike osposobe za neko zanimanje, a sve sto je iznad minumuma koji je za to potreban - knjizevnost, istorija, filozofija i slicni opsteobrazovni predmeti - se odbacuje kao nepotrebne informacije, koje jadnoj deci kojoj su torbe preteske i koja su preopterecena nikad u zivotu nece trebati. Nastavne planove sastavljaju partijski kadrovi koji elemenatna znanja za tako nesto nemaju, a nadzor nastavnog procesa sprovode ljudi koji jedan jedini dan u ucionici proveli nisu, i kojima je jedino na sta se fokusiraju administracija, i jos administracije.

Narod koji zivi u Srbiji nema ko da pozove na otreznjenje. Crkva, kojoj deklarativno pripada ogromna vecina tog istog naroda, koja bi trebalo da poziva na pokajanje, preispitivanje i rad na sebi, taj isti narod uporno i sistematski uspavljuje i zatupljuje pricama o tome kako smo mi, samim time sto smo se rodili tu gde smo se rodili, ispravni i savrseni, a kako su svi drugi oko nas grozni, i krivi za lose stvari koje nam se desvaju.

Forsira se mitolosko vidjenje istorije i stvarnosti, a svaki kriterijum osnovne ljudske pristojnosti se odavno izgubio. Zbog toga i imamo crkvu u kojoj su prostaci, lazovi, ulizice rezima, ludaci i psihopate rado vidjeni gosti kojima se dele medalje, arhimandriti koji pisu knjige o tome kako je Zemlja ravna ploca su duhovne velicine, a vernici su ljudi koji se u autobusu obavezno prekrste kada prodju pored crkve, ali se zato prave ludi i okrecu pogled u stranu kada u isti taj bus udje trudnica da joj ne bi ustupili mesto.

Narodu koji zivi u Srbiji prostakluk, bahatost, zatucanost i ljigavost njegovih politickih predstavnika ne smeta - naprotiv. Sto je neko bahatiji, sto se odvratnije ponasa i sto se vise kurci, njegova politicka karijera je dugotrajnija i uspesnija. Takvi politicari su pravi, potpun i savrsen odraz, slika i prilika istog tog naroda, koji od pristojnih, kulturnih i obrazovanih ljudi zazire i ne podnosi ih.

Narodu u Srbiji ne smeta kada ti isti politicari direktno skrive smrt najboljeg i najiskusnijeg pilota i jos sestoro ljudi, niti kada se poginulima popisaju na grob tako sto ih nabede da su sami krivi za svoju pogibiju. Narod u Srbiji nema sta da jede, ali ima novca da posalje dva miliona poruka za Farmu i Parove. Narodu u Srbiji ne smetaju maloletnicke trudnoce i abortusi, ali im i te kako smeta svaka pomisao na seksualno obrazovanje. Gej prajd je svima trn u oku zbog urusavanja tradicionalnih moralnih vrednosti, ali rijeliti bahanalije su ubedljivo najgledaniji  i najomiljeniji TV programi.

Jedan opozicioni kandidat je u predizbornoj kampanji porucio da nismo mi ti koji treba da se menjaju. Na tu poruku se i odazvalo taman onoliko ljudi za koje to otprilike i vazi, i njegov izborni rezultat je i bio srazmeran tome.

U stvari - narod koji zivi u Srbiji I TE KAKO TREBA DA SE MENJA.


ALI NECE.


Zadovoljan je bas ovakav kakav je, i lepo mu je bas ovako kako mu je.


Pomirimo se s time - ili se iselimo iz Srbije, ako imamo gde, kao sto je to vec ucinila vecina onih koji to nisu mogli.

Da ste vuci - bi se nasitili; da ste ljudi - bi se zastideli

Kada crkva prestaje da bude Crkva?

Koji je to trenutak kada neko ko sebe naziva hriscaninom moze i treba da kaze - Gospodo, vi vise nemate prava da se pozivate na izreku da kome vi niste majka, ni Bog mu nije otac?

Da li to biva kada njeni velikodostojnici svesno zataskavaju seks-skandale svojih kolega? Ili kada pocnu da se bave politikom i borbom za prevlast vise nego Bogom? Da li onda kada postanu svesni i namerni podstrekivaci nasilja i mrznje? Kada postanu toliko nesposobni da priznaju svoje zablude da pocnu otvoreno da podrzavaju sarlatane i prevarante? Ili kada otvoreno pocnu da se klanjaju onom gospodaru za kojeg i Pismo kaze da se ne moze sluziti i njemu i Bogu (Mt 6:24), i kada njihovo licemerje i bahatost moze prevazici jos samo njihova pohlepa?

Koliko se ja secam dogmatike, cela prica o Liturgijskoj zajednici upravo i znaci da Crkva NIJE nikakav posrednik.

I koliko se secam, jos je psalmopevac David rekao - Za zrtve ti Boze ne maris, zrtva Bogu je duh skrusen.

I sta bi sa onim - Dzabe primiste, dzabe i dajte?

U crkvi Svetog Marka se u tog Boga ne veruje, i taj se Bog tamo, ocigledno, ne slavi.

Slavi se bog koji ne cuje molitve koje nisu podmazane, i kojem nije bitno da li ste novinar iz Zeleznika ili bakica koja je odvojila 50 dinara da prinese molitvu za zdravlje bliznjih - sve dok ste novac odvojili. A prema odvojenoj sumi istog cete u njegovoj crkvi i biti uvazeni, jer, kako se u tekstu suptilno nagovestava, vasa vera je srazmerna odvojenoj sumi.

I da se razumemo - crkva Svetog Marka nije neka uboga crkvica u kojoj svestenici jedva sastavljaju kraj s krajem, pa eto pokusavaju da se doviju kako da opstanu, vec najbogatija i najprometnija beogradska crkva, ciji su dnevni prihodi toliki da bi se svakome zavrtelo u glavi. Ali, ocigledno, svestenstvu te crkve - nisu dovoljni.

Drugim recima - jebes molitvu, pare na sunce.

Jedno iz navedenog svestenickog blagoslova ipak jeste istina - vasa zrtva zaista ce biti uzaludna.

Topalovici

Ne znam kako vi, ali ja sam Hriscanstvo oduvek smatrao verom koja bi trebalo da je beskompromisna kada su u pitanju stvari kao sto su istina, obraz, postenje, pristojnost, i cestitost. Sam njen osnivac je za sebe, izmedju ostalog, rekao da je on Put, Istina i Zivot, a iz Jevandjelja se prilicno lako da zakljuciti kakav je njegov stav bio prema lazi i licemerju, i koliko se libio da se suprotstavi laznim autoritetima i nosiocima ovakvih pojava, pa ma koliko da su bili visoko pozicionirani u drustvu.

Zbog svega ovoga je valjda dogadjaj koji se desio prosle sedmice, kada je patrijarh Irinej svecano urucio zahvalnicu Draganu Vucicevicu, podigao toliku prasinu. Vecina ljudi koje poznajem je na fotografije tog cina i same zahvalnice reagovala sa nevericom, gadjenjem, gnusanjem, i razocaranjem.

Drugi su, opet, pokusali da opravdaju ovakav potez Prvog Medju Jednakima SPC kao stvar protokola, i kao cin kojim nije odato priznanje Vucicevicu za njegov medijski rad (ako se to tako moze nazvati - jer, kao neko ko se i sam jedno vreme bavio novinarstvom, ozbiljno se uvredim svaki put kada neko rec novinar upotrebi u istoj recenici sa imenom Dragan Vucicevic), vec samo izrazena zahvalnost za novac koji je dao za zivopisanje lokalnog hrama.

Ja, u principu, razumem i jedne i druge. Pojave kao sto je ne samo Vucicevic, vec i drugi ljudi kojima SPC poslednjih meseci i godina ukazuje ovakve i slicne pocasti, kao sto su Vulin, Gasic, Dacic i slicni, kod svakog iole normalnog coveka i mogu izazvati samo i jedino gadjenje, gnusanje i odvratnost.

S druge strane, sama crkva - dakle, ne Crkva sa velikim C, koja bi trebalo da bude Misticno Telo Hristovo, skup svih onih dobrih i pristojnih ljudi koji nazivaju sebe hriscanima, a kojima cast, postenje i istina jos uvek nesto znace, vec crkva sa malim c, iliti crkvena administracija, iliti skup cetrdesetak polusenilnih staraca koji zive u vladicanskim dvorovima (sto je samo po sebi svojevrstan oksimoron), i predvode nekoliko stotina drugih lica koja se oblace u crno i bave se prodajom sveca i osvecene vodice, sa cascu, postenjem, istinom i, ako cemo pravo, samim hriscanstvom, odavno nikakve veze i nema. Ova ekipa je kao Topalovici - ko je sa njima imao ikakvog posla, ni pakao mu nece tesko pasti.

Iako se sami cesto kunu u istinu, cast, postenje i pristojnost, ocigledno je da njima ni najmanje nije neprijatno medju ljudima koji u isto vreme ne samo da su olicenje lazi, lopovluka, klevetanja, licemerja, ulizistva i prostakluka - vec prilicno aktivno rade na sirenju ovih meta-metastaza kancera na telu drustva u kojem zivimo. Posao kojim se bavi crkva sa malim c i nije postenje i istina, vec pribavljanje novca - i svakome ko joj pribavi novac, ova institucija se na odgovarajuci nacin i oduzuje, i prihvata ga kao svoga. Ona sa Hriscanstvom ima onoliko veze koliko i Demokratska stanka sa demokratijom, i onoliko koliko je Napredna stranka zaista napredna. To jest - nimalo.

Iako se gorepomenuti velikodostojnici ove crkve nimalo nisu libili da se obracaju kilometarskim poslanicama i tiradama organizatorima Prajda (za sve to vreme aktivno zataskavajuci seksualne afere svojih najblizih kolega), ne secam se da se neko oglasio vatrenom poslanicom kada je sedam ljudi poginulo da bi se lice sa jedne od fresaka fotkalo za medije, a ni kada je kasnije odgovornost za ceo slucaj prebacena na zrtve.

Ako ovakve stvari nisu dovoljno strashne da bi se svako ko sebe naziva hriscaninom makar zamislio - sta onda jeste?!

Ne znam kako vi, ali izmedju Vucicevica, Gasica, i Vulina, i ne ekipe sa Prajda, nego samog Satane i njegovih mracnih legeona, ja bez imalo razmisljanja biram Satanu.

Svako, naravno, ima pravo da svoju veru shvata na svoj nacin, i da pred stvarima koje su vise nego ocigledne zazmuri - ili ne zazmuri. Samo, hajde da se, stvarno, vise ne foliramo.

Caru carevo

Kada je pre par meseci poreska uprava pokrenula akciju prijavi komsiju koji ne placa porez na podstanare, neko na Internetu je prokomentarisao - Hajde neka neko ko zivi pored Patrijarsije prijavi SPC da ne placa porez, bas bi bila fora. Medjutim, bez sve sale, pitanje neplacanja poreza od strane crkve se sve cesce cuje u javnosti - kako domacoj, tako i stranoj, jos otkad je Habard podelio svoje misli o najunosnijem vidu preduzetnistva, a i davno pre toga.

Zaista - da li je crkvena administracija izuzeta od Isusovih reci Caru carevo, Bogu bozije?

Sad, buduci da zivimo u Srbiji, svestan sam koliko su male sanse da se iko ikada ozbiljnije pozabavi ovom problematikom i da se po tom pitanju nesto konkretnije preduzme. Ali, meni nekako djavo ne da mira, pa sam nesto razmisljao na tu temu, i dosao do zakljucka da bi ideja da crkva pocne da placa porez kao i sve druge institucije drustva bila, zapravo, jako dobra za samu crkvu.

Kod nas je vec jako dugo uvrezena predrasuda da je oporezivanje verskih potreba i Svetih Tajni nesto nebogougodno, i da je svaka pomisao na tako nesto krajnje neblagocestiva, pre svega sa stanovista Hriscanstva. Ovo, naravno, nije tacno - jer da jeste, sama crkva ne bi oporezivala ovakve stvari. A svi znamo da, od krstenja, preko vencanja i svecenja vodice, pa sve do crkvenog razvoda, crkva naplacuje takse na svaku duhovnu potrebu i Svetu Tajnu.

Treba napomenuti da medju ove duhovne potrebe ne spadaju samo gorepomenuta cinodejstva i obredi - cudni su putevi crkvenih finansija, a crkva zaradjuje na mnogo razlicitih nacina, od krupnog biznisa kao sto su hoteli i vinarije koje su u vlasnistvu crkve, pa sve do maloprodaje sitnica kao sto su futrole za mobilne telefone sa znakom krsta, brojanica za navijace-tihovatelje u bojama njihovog omiljenog kluba, i malecnih, crvenih brojanica koje od uroka cuvaju bebe koje se bave Isusovom molitvom.

Drugo logicno pirtanje koje se postavlja je - kuda ce taj novac koji bi se naplatio otici, i koliko ima smisla puniti drzavnu kasu kada tom istom kasom upravlja aktuelna vlast. Buduci da ne volim da pisem o politici na ovom blogu, necu komentarisati to koliko poverenja u aktuelnu, ili bilo koju drugu vlast imam, ali ako uzmemo u obzir to koliko je ordenja i odlikovanja crkva podelila bivsim i sadasnjim ministrima i visokim partijskim funkcionerima, da se zakljuciti da ona sama i te kako ima poverenja u nju.

Osim toga, crkva je u nebrojeno mnogo prilika izrazila svoju brigu i staranje o drzavi Srbiji, a u prakticno svakom obracanju crkvenih velikodostojnika se redovno podvlaci koliko je crkvi stalo do buducnosti zemlje i njene dobrobiti. Zbog toga sam ubedjen da bi sama  crkva rado pristala da se odrekne dela svoje zarade da bi narodu od kojeg se i sama izdrzava bilo makar malo lakse.

Ovakav potez bi, svakako, zapusio usta zlim jezicima koji tvrde da je crkva parazit koji nikada nista nije doprineo drustvu u kojem zivi, a i finansijsko poslovanje crkve bi konacno bilo oslobodjeno neosnovanih optuzbi da se preko istog novac iz drzavne kase odliva u privatne dzepove, i da se crkveni fondovi zloupotrebljavaju za pranje novca, sto crkva, svakako, nikada ne bi dozvolila.

Ne samo to - transparentno finansijsko poslovanje bi otklonilo svaku sumnju i u postojanje sitnih malverzacija, kao sto su maliciozne glasine da pojedini svestenici u crkvama prodaju svece iz svojih licnih zaliha, a konacno bi se dokazalo i da svaki svestenik azurno i savesno prijavljuje svojoj eparhiji tacan broj domacinstava u parohiji, i da tu nikakve utaje novca nema. Konacno bi se stalo u kraj i glasinama da pojedini svestenici preskupo naplacuju svoje usluge, a svako ko bi sumnjao da je na neki nacin ostecen imao bi nacina da to i proveri i dokaze - crno na belo.

Najbolje od svega je to sto novac koji bi crkva odvojila za porez ne bi ni na koji nacin ometao crkveno poslovanje, kada se uzme koliko dobro crkva stoji u finansijskom pogledu. Jer, svaka institucija u kojoj niko ni ne primeti da u kasi nedostaje milion evra se ne moze nazvati drugacije nego - dobrostojecom.

Na taj nacin, crkva ne samo da bi ispunila ono caru carevo - ubedjen sam da bi mnogo bolje uspevala da ispuni i ono Bogu bozije.

Think of the Children!

Izjava koju je aktuelni ministar prosvete, Srdjan Verbic, pre nekoliko nedelja dao u vezi sa smanjenjm broja skolskih godina tokom kojih bi osnovci i srednjoskolci trebalo da slusaju versku nastavu u skolama, a sve iz razloga sto su djaci preoptereceni brojem casova koje pohadjaju nedeljno, podigla je dosta prasine u nasoj javnosti.

Crkva je, ocekivano, ostro reagovala tvrdeci da je Verbicev predlog posledica njegovih ideoloskih ubedjenja, kritikujuci ga kao coveka neprijateljski nastrojenog prema Crkvi, koji nije dostojan svog polozaja, naglasavajuci da bi takav potez bio katastrofalan, buduci da je gradivo verske nastave koje djaci treba da savladaju preobimno da bi se izucavalo samo cetiri godine.

Reagovale su i razne nevladine organizacije koje se na direktan i indirektan nacin bave polozajem crkve u drustvu, pozdravljajuci ministrov predlog, buduci da, po njima, svaki potez koji vodi ka smanjenju uticaja crkve na skolsku omladinu moze biti samo dobar i pozitivan.

Medjutim, uprkos ociglednim verskim, ideoloskim, i drugim razlikama izmedju svih onih koji su ucestvovali u ovoj javnoj debati, postoje dve stvari koje su im svima zajednicke. Prva je - to sto svi oni, bez razlike, kao prvi, osnovni i najbitniji motiv svog istupanja navode brigu za dobrobit nase dece. Druga je - njihovo licemerje i neiskrenost po tom pitanju.

Jer, verska nastava je od samog ponovnog uvodjenja u skole 2001. godine bila mnogo vise od pukog nastavnog predmeta - borba koja je vodjena oko njenog uvodjenja i odrzanja u skolama je bila i ostala poligon, pokazatelj i sredstvo za sticanje pre svega politickog uticaja gorepomenutih, suprotstavljenih ideologija. A dobrobit nase dece je u celoj toj prici nista vise od prazne parole, fraze i dimne zavese iza koje se svi oni kriju.

Iako bi rasterecivanje djaka koji su preoptereceni preobimnim skolskim programom na prvi pogled moglo zvucati kao dobra ideja, iskreno mi je tesko da poverujem da ministarstvo (a bogami, i citava akademska zajednica) koji su poneli onako kako su se poneli prilikom nedavnih skandala oko plagiranih doktorata vodecih ljudi kako aktuelne politicke vlasti tako i opozicionih stranaka moze na pameti zaista imati dobrobit nase dece kao prvu i najbitniju stvar.


Po mom misljenju, histerisanja o Verbicu kao antiteisti koji oce dunisti crkvu tesko mogu biti blizu istine, ali ne zbog toga sto verujem u njegovu dobronamernost - vec zato sto mi je tesko da ga zamislim kao nekoga ko bi imao petlju da se istinski zauzme za bilo kakvu ideju, obzirom na to koliko se zauzeo za integritet akademske zajednice na cijem je celu. U ovoj prici ja ga dozivljavam kao potrcka koji izvrsava partijski zadatak o kojem se u prosveti vec dosta dugo govori - a to je zavrtanje finansijskih slavina svuda gde je to moguce, a ne samo kada je verska nastava u pitanju.

Da je crkvi zaista stalo do dobrobiti nase dece, verovatno bi za proteklih 15 godina pokazala makar tracak interesovanja za bilo sta osim za procenat djaka koji slusaju versku nastavu. Verovatno bi nekome od onih koji o takvim stvarima u njenim redovima odlucuju do sada vec zasmetalo  to sto se u nizim razredima osnovne skole od te iste dece ocekuje da, primera radi, savladaju odnos jedinstva i mnostva u grckoj filozofiji - u stvari, ako im to i ne bi smetalo, verovatno bi makar bilo fer ocekivati od vladika koje su se smenjivale na celu eparhijskih saveta za versku nastavu da uopste znaju za postojanje takvih nastavnih jedinica.

Takodje, verovatno bi bilo fer ocekivati od aktuelnog patrijarha da makar otprilike zna koliko veroucitelja ima u mitropoliji kojom upravlja, kao i da se ne blamira izjavama da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve koji su se za nju opredelili, buduci da ona to i jeste jos od 2002. godine. (Istina, ova bi se izjava mogla protumaciti i kao nevesto izvlacenje od izjave koju je dao nekoliko dana pre toga - da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve - mada, da budem iskren, nisam siguran koja je od ove dve varijante gora).

Takodje, da je ikome od njih vise stalo do kvaliteta nastave, a ne do puke masovnosti  kao jedinog pokazatelja uspeha iste, ne bi se desavalo da veroucitelji koji prave katastrofalne propuste prolaze bez ikakvih posledica, a da se oni koji svoj posao obavljaju dobro i kvalitetno pozivaju na odgovornost zato sto im je procenat djaka pao ispod 40%, i ne bi dobijali ultimatume da taj procenat pod hitno povecaju ako misle da zadrze posao. I ne bi trpeli verbalno maltretiranje od strane episkopa koji bi o njima trebalo da vode brigu, kao sto se vise puta u Beogradu desavalo za vreme vladike Atanasija, niti bi ti isti episkopi na njih fizicki nasrtali, kao sto je to sebi dozvolio vladika Jovan.

A da je ateistickim i slicnim udruzenjima zaista stalo do dobrobiti dece, verovatno bi se setili da sami isticu znanje kao jedini i najbolji nacin borbe protiv zatucanosti, primitivizma i sujeverja. Svidjalo se to njima ili ne, religija jeste deo drustva u kojem zive, i ne moze se iz njega tek tako, dekretom eliminisati, niti je njeno postojanje nesto sto se da tek tako gurnuti pod tepih. A kada je vec tako, temeljno poznavanje iste se, makar meni, cini kao najbolji nacin da se izadje na kraj sa svim negativnim aspektima koji iz nje mogu proizaci. U tome bi jedan dobro osmisljen skolski predmet, iz kojeg bi djaci imali prilike da sto je moguce objektivnije saznaju najvaznije informacije o religijama koje ih okruzuju bio od velike pomoci da kasnije u zivotu sami donesu svoju odluku o tome kakav ce stav prema religiji zauzeti. Zbog toga se meni cini da bi jedna temeljna reforma verske nastave bila daleko bolje resenje od njenog ukidanja.

Istina, od drzave u kojoj zivimo tesko da se moze ocekivati da takav zadatak izvede sa minimumom ozbiljnosti i profesionalnosti. Ali, koliko ja znam, nevladine organizacije tome valjda i sluze - ili bi makar mogle da pripomognu, ako ne osmisljavanju takvog predmeta, a ono makar stvaranju svesti da za takvim necim postoji potreba, kada bi im dobrobit nase dece zaista bila vaznija od trolovanja, prepucavanja i inacenja sa crkvom i vernicima.

Бабе славе, презиру јунаке

Још је Исус својим ученицима поручио чему се могу надати за живота, и шта могу очекивати када буду кренули да свету проповедају његову науку. Заиста, већ у наредних неколико векова Црква је календар испунила успоменама на оне који су својим животом, патњом и страдањима непоколебљиво посведочили своју веру. У то време бити хришћанин значило је имати петљу, и свако ко се одлучивао на то да крене уском стазом унапред се морао помирити са тиме да ће понижења, прогони и шиканирања бити неизоставан део његовог/њеног живота. Оно што је важило за хришћане је утолико више важило за хришћанске свештенослужитеље, од којих се очекивало да предводе верни народ и приводе га Христу и Цркви.

Данас се, међутим, много тога променило у односу на прве векове хришћанства. Иако и данас постоје по свету места на којима хришћани трпе прогоне, непријатности са којима се може суочити највећи број хришћана се, у најгорем случају, своде на подсмех и циничне коментаре на друштвеним мрежама и понеким електронским медијима. А једино што се од свештенослужитеља данас очекује више није ни да приводи нити да предводи, већ само - да не таласа.

Дешава се, додуше, понекад, да се неко од свештенослужитеља Цркве Христове дрзне да заиста покуша да ради свој посао, одважи да заиста буде пример, и стисне петљу и предузме нешто по питању привођења народа Христу и Цркви. Током последњих пар деценија имали смо прилике да видимо неколицину таквих свештеника, који су имали довољно ширине, храбрости, снаге и ентузијазма да се покрену и да свету пренесу радосну вест. Неки од њих су то чинили путем писане речи, неки путем штампе, неки путем драмске уметности, а неки путем електронских медија (наравно - од својих средстава, и о свом трошку), и на тај начин су успели да драматично усталасају нашу, у духовном смислу, одавно учмалу и запарложену средину, и да постигну успех који је одјекнуо не само у Цркви, већ и у читавом друштву.

Међутим, сви до једног су врло брзо сасечени и ућуткани - и то, иронично, од стране саме цркве. А сасечени су на најподлији могући начин - није им запрећено ни ломачом, ни мачем, ни коцем, већ одлучивањем од саме Цркве којој су и покушавали да служе. Тако смо добили нову врсту и нову генерацију сведока и исповедника, који су били стављен у ситуацију да бирају не између свог земаљског живота и Христа, већ између Христа и Цркве.

Сви осим оваквих људи се данас у цркви осећају као код своје куће. На пример - ако сте надрилекарка која на сва уста подржава расколнике и олајава епископе, све што треба је да опљунете по медицини и науци, и без проблема ћете моћи да своје књиге објављујете за званичне издавачке куће у оквиру цркве. Ако сте калуђер који за двеста еврића скида црну магију, накривите камилавку - кинта ће да капље, а никоме неће пасти на памет да вас позове на одговорност. Ако сте суманути садиста, насилник и самозвани исцелитељ, можете очекивати само унапређења и одликовања - све што је потребно је да никога не убијете. Ако сте манијакални, агресивни секташ са суманутим фикс-идејама, без икаквих проблема ћете моћи да своје књиге продајете по црквама и да држите предавања по манастирима, само уколико оплетете по злим научницима еволуционистима и масонима који владају светом.

Али, ако сте, не дао Бог, доктор теологије, лако вам се може десити да вас неки полуписмени духовник, којем су његова полуретардирана чада свашта напричала о томе шта су чули да причате, прогласе за јеретика, иако (или баш зато што) нису разумели ни два посто од онога што сте рекли, и да због тога имате озбиљне непријатности. Или вам се, ако сте вероучитељ пред докторатом, може десити да вас владика позове на одговорност зато што је из поузданих извора чуо да сте новотарац. Или, ако сте свештеник који покушава да ради свој посао најбоље што умете, можете добити забрану свештенослужења због тога што ће вас нека хистерична бакута оклеветати код владике, којем ће бити лакше да одвоји два сата да вас добро изриба, него да одвоји петнаест минута да те оптужбе провери.

У сваком случају, можете се надати само шиканирању, понижењима, прогонима, и гурању на маргину.

У СПЦ прилике су, и дан данас, таке.