Koji je to trenutak kada neko ko sebe naziva hriscaninom moze i treba da kaze - Gospodo, vi vise nemate prava da se pozivate na izreku da kome vi niste majka, ni Bog mu nije otac?
Da li to biva kada njeni velikodostojnici svesno zataskavaju seks-skandale svojih kolega? Ili kada pocnu da se bave politikom i borbom za prevlast vise nego Bogom? Da li onda kada postanu svesni i namerni podstrekivaci nasilja i mrznje? Kada postanu toliko nesposobni da priznaju svoje zablude da pocnu otvoreno da podrzavaju sarlatane i prevarante? Ili kada otvoreno pocnu da se klanjaju onom gospodaru za kojeg i Pismo kaze da se ne moze sluziti i njemu i Bogu (Mt 6:24), i kada njihovo licemerje i bahatost moze prevazici jos samo njihova pohlepa?
Koliko se ja secam dogmatike, cela prica o Liturgijskoj zajednici upravo i znaci da Crkva NIJE nikakav posrednik.
I koliko se secam, jos je psalmopevac David rekao - Za zrtve ti Boze ne maris, zrtva Bogu je duh skrusen.
I sta bi sa onim - Dzabe primiste, dzabe i dajte?
U crkvi Svetog Marka se u tog Boga ne veruje, i taj se Bog tamo, ocigledno, ne slavi.
Slavi se bog koji ne cuje molitve koje nisu podmazane, i kojem nije bitno da li ste novinar iz Zeleznika ili bakica koja je odvojila 50 dinara da prinese molitvu za zdravlje bliznjih - sve dok ste novac odvojili. A prema odvojenoj sumi istog cete u njegovoj crkvi i biti uvazeni, jer, kako se u tekstu suptilno nagovestava, vasa vera je srazmerna odvojenoj sumi.
I da se razumemo - crkva Svetog Marka nije neka uboga crkvica u kojoj svestenici jedva sastavljaju kraj s krajem, pa eto pokusavaju da se doviju kako da opstanu, vec najbogatija i najprometnija beogradska crkva, ciji su dnevni prihodi toliki da bi se svakome zavrtelo u glavi. Ali, ocigledno, svestenstvu te crkve - nisu dovoljni.
Drugim recima - jebes molitvu, pare na sunce.
Jedno iz navedenog svestenickog blagoslova ipak jeste istina - vasa zrtva zaista ce biti uzaludna.
Ne znam kako vi, ali ja sam Hriscanstvo oduvek smatrao verom koja bi trebalo da je beskompromisna kada su u pitanju stvari kao sto su istina, obraz, postenje, pristojnost, i cestitost. Sam njen osnivac je za sebe, izmedju ostalog, rekao da je on Put, Istina i Zivot, a iz Jevandjelja se prilicno lako da zakljuciti kakav je njegov stav bio prema lazi i licemerju, i koliko se libio da se suprotstavi laznim autoritetima i nosiocima ovakvih pojava, pa ma koliko da su bili visoko pozicionirani u drustvu.
Zbog svega ovoga je valjda dogadjaj koji se desio prosle sedmice, kada je patrijarh Irinej svecano urucio zahvalnicu Draganu Vucicevicu, podigao toliku prasinu. Vecina ljudi koje poznajem je na fotografije tog cina i same zahvalnice reagovala sa nevericom, gadjenjem, gnusanjem, i razocaranjem.
Drugi su, opet, pokusali da opravdaju ovakav potez Prvog Medju Jednakima SPC kao stvar protokola, i kao cin kojim nije odato priznanje Vucicevicu za njegov medijski rad (ako se to tako moze nazvati - jer, kao neko ko se i sam jedno vreme bavio novinarstvom, ozbiljno se uvredim svaki put kada neko rec novinar upotrebi u istoj recenici sa imenom Dragan Vucicevic), vec samo izrazena zahvalnost za novac koji je dao za zivopisanje lokalnog hrama.
Ja, u principu, razumem i jedne i druge. Pojave kao sto je ne samo Vucicevic, vec i drugi ljudi kojima SPC poslednjih meseci i godina ukazuje ovakve i slicne pocasti, kao sto su Vulin, Gasic, Dacic i slicni, kod svakog iole normalnog coveka i mogu izazvati samo i jedino gadjenje, gnusanje i odvratnost.
S druge strane, sama crkva - dakle, ne Crkva sa velikim C, koja bi trebalo da bude Misticno Telo Hristovo, skup svih onih dobrih i pristojnih ljudi koji nazivaju sebe hriscanima, a kojima cast, postenje i istina jos uvek nesto znace, vec crkva sa malim c, iliti crkvena administracija, iliti skup cetrdesetak polusenilnih staraca koji zive u vladicanskim dvorovima (sto je samo po sebi svojevrstan oksimoron), i predvode nekoliko stotina drugih lica koja se oblace u crno i bave se prodajom sveca i osvecene vodice, sa cascu, postenjem, istinom i, ako cemo pravo, samim hriscanstvom, odavno nikakve veze i nema. Ova ekipa je kao Topalovici - ko je sa njima imao ikakvog posla, ni pakao mu nece tesko pasti.
Iako se sami cesto kunu u istinu, cast, postenje i pristojnost, ocigledno je da njima ni najmanje nije neprijatno medju ljudima koji u isto vreme ne samo da su olicenje lazi, lopovluka, klevetanja, licemerja, ulizistva i prostakluka - vec prilicno aktivno rade na sirenju ovih meta-metastaza kancera na telu drustva u kojem zivimo. Posao kojim se bavi crkva sa malim c i nije postenje i istina, vec pribavljanje novca - i svakome ko joj pribavi novac, ova institucija se na odgovarajuci nacin i oduzuje, i prihvata ga kao svoga. Ona sa Hriscanstvom ima onoliko veze koliko i Demokratska stanka sa demokratijom, i onoliko koliko je Napredna stranka zaista napredna. To jest - nimalo.
Iako se gorepomenuti velikodostojnici ove crkve nimalo nisu libili da se obracaju kilometarskim poslanicama i tiradama organizatorima Prajda (za sve to vreme aktivno zataskavajuci seksualne afere svojih najblizih kolega), ne secam se da se neko oglasio vatrenom poslanicom kada je sedam ljudi poginulo da bi se lice sa jedne od fresaka fotkalo za medije, a ni kada je kasnije odgovornost za ceo slucaj prebacena na zrtve.
Ako ovakve stvari nisu dovoljno strashne da bi se svako ko sebe naziva hriscaninom makar zamislio - sta onda jeste?!
Ne znam kako vi, ali izmedju Vucicevica, Gasica, i Vulina, i ne ekipe sa Prajda, nego samog Satane i njegovih mracnih legeona, ja bez imalo razmisljanja biram Satanu.
Svako, naravno, ima pravo da svoju veru shvata na svoj nacin, i da pred stvarima koje su vise nego ocigledne zazmuri - ili ne zazmuri. Samo, hajde da se, stvarno, vise ne foliramo.
Kada je pre par meseci poreska uprava pokrenula akciju prijavi komsiju koji ne placa porez na podstanare, neko na Internetu je prokomentarisao - Hajde neka neko ko zivi pored Patrijarsije prijavi SPC da ne placa porez, bas bi bila fora. Medjutim, bez sve sale, pitanje neplacanja poreza od strane crkve se sve cesce cuje u javnosti - kako domacoj, tako i stranoj, jos otkad je Habard podelio svoje misli o najunosnijem vidu preduzetnistva, a i davno pre toga.
Zaista - da li je crkvena administracija izuzeta od Isusovih reci Caru carevo, Bogu bozije?
Sad, buduci da zivimo u Srbiji, svestan sam koliko su male sanse da se iko ikada ozbiljnije pozabavi ovom problematikom i da se po tom pitanju nesto konkretnije preduzme. Ali, meni nekako djavo ne da mira, pa sam nesto razmisljao na tu temu, i dosao do zakljucka da bi ideja da crkva pocne da placa porez kao i sve druge institucije drustva bila, zapravo, jako dobra za samu crkvu.
Kod nas je vec jako dugo uvrezena predrasuda da je oporezivanje verskih potreba i Svetih Tajni nesto nebogougodno, i da je svaka pomisao na tako nesto krajnje neblagocestiva, pre svega sa stanovista Hriscanstva. Ovo, naravno, nije tacno - jer da jeste, sama crkva ne bi oporezivala ovakve stvari. A svi znamo da, od krstenja, preko vencanja i svecenja vodice, pa sve do crkvenog razvoda, crkva naplacuje takse na svaku duhovnu potrebu i Svetu Tajnu.
Treba napomenuti da medju ove duhovne potrebe ne spadaju samo gorepomenuta cinodejstva i obredi - cudni su putevi crkvenih finansija, a crkva zaradjuje na mnogo razlicitih nacina, od krupnog biznisa kao sto su hoteli i vinarije koje su u vlasnistvu crkve, pa sve do maloprodaje sitnica kao sto su futrole za mobilne telefone sa znakom krsta, brojanica za navijace-tihovatelje u bojama njihovog omiljenog kluba, i malecnih, crvenih brojanica koje od uroka cuvaju bebe koje se bave Isusovom molitvom.
Drugo logicno pirtanje koje se postavlja je - kuda ce taj novac koji bi se naplatio otici, i koliko ima smisla puniti drzavnu kasu kada tom istom kasom upravlja aktuelna vlast. Buduci da ne volim da pisem o politici na ovom blogu, necu komentarisati to koliko poverenja u aktuelnu, ili bilo koju drugu vlast imam, ali ako uzmemo u obzir to koliko je ordenja i odlikovanja crkva podelila bivsim i sadasnjim ministrima i visokim partijskim funkcionerima, da se zakljuciti da ona sama i te kako ima poverenja u nju.
Osim toga, crkva je u nebrojeno mnogo prilika izrazila svoju brigu i staranje o drzavi Srbiji, a u prakticno svakom obracanju crkvenih velikodostojnika se redovno podvlaci koliko je crkvi stalo do buducnosti zemlje i njene dobrobiti. Zbog toga sam ubedjen da bi sama crkva rado pristala da se odrekne dela svoje zarade da bi narodu od kojeg se i sama izdrzava bilo makar malo lakse.
Ovakav potez bi, svakako, zapusio usta zlim jezicima koji tvrde da je crkva parazit koji nikada nista nije doprineo drustvu u kojem zivi, a i finansijsko poslovanje crkve bi konacno bilo oslobodjeno neosnovanih optuzbi da se preko istog novac iz drzavne kase odliva u privatne dzepove, i da se crkveni fondovi zloupotrebljavaju za pranje novca, sto crkva, svakako, nikada ne bi dozvolila.
Ne samo to - transparentno finansijsko poslovanje bi otklonilo svaku sumnju i u postojanje sitnih malverzacija, kao sto su maliciozne glasine da pojedini svestenici u crkvama prodaju svece iz svojih licnih zaliha, a konacno bi se dokazalo i da svaki svestenik azurno i savesno prijavljuje svojoj eparhiji tacan broj domacinstava u parohiji, i da tu nikakve utaje novca nema. Konacno bi se stalo u kraj i glasinama da pojedini svestenici preskupo naplacuju svoje usluge, a svako ko bi sumnjao da je na neki nacin ostecen imao bi nacina da to i proveri i dokaze - crno na belo.
Najbolje od svega je to sto novac koji bi crkva odvojila za porez ne bi ni na koji nacin ometao crkveno poslovanje, kada se uzme koliko dobro crkva stoji u finansijskom pogledu. Jer, svaka institucija u kojoj niko ni ne primeti da u kasi nedostaje milion evra se ne moze nazvati drugacije nego - dobrostojecom.
Na taj nacin, crkva ne samo da bi ispunila ono caru carevo - ubedjen sam da bi mnogo bolje uspevala da ispuni i ono Bogu bozije.
Izjava koju je aktuelni ministar prosvete, Srdjan Verbic, pre nekoliko nedelja dao u vezi sa smanjenjm broja skolskih godina tokom kojih bi osnovci i srednjoskolci trebalo da slusaju versku nastavu u skolama, a sve iz razloga sto su djaci preoptereceni brojem casova koje pohadjaju nedeljno, podigla je dosta prasine u nasoj javnosti.
Crkva je, ocekivano, ostro reagovala tvrdeci da je Verbicev predlog posledica njegovih ideoloskih ubedjenja, kritikujuci ga kao coveka neprijateljski nastrojenog prema Crkvi, koji nije dostojan svog polozaja, naglasavajuci da bi takav potez bio katastrofalan, buduci da je gradivo verske nastave koje djaci treba da savladaju preobimno da bi se izucavalo samo cetiri godine.
Reagovale su i razne nevladine organizacije koje se na direktan i indirektan nacin bave polozajem crkve u drustvu, pozdravljajuci ministrov predlog, buduci da, po njima, svaki potez koji vodi ka smanjenju uticaja crkve na skolsku omladinu moze biti samo dobar i pozitivan.
Medjutim, uprkos ociglednim verskim, ideoloskim, i drugim razlikama izmedju svih onih koji su ucestvovali u ovoj javnoj debati, postoje dve stvari koje su im svima zajednicke. Prva je - to sto svi oni, bez razlike, kao prvi, osnovni i najbitniji motiv svog istupanja navode brigu za dobrobit nase dece. Druga je - njihovo licemerje i neiskrenost po tom pitanju.
Jer, verska nastava je od samog ponovnog uvodjenja u skole 2001. godine bila mnogo vise od pukog nastavnog predmeta - borba koja je vodjena oko njenog uvodjenja i odrzanja u skolama je bila i ostala poligon, pokazatelj i sredstvo za sticanje pre svega politickog uticaja gorepomenutih, suprotstavljenih ideologija. A dobrobit nase dece je u celoj toj prici nista vise od prazne parole, fraze i dimne zavese iza koje se svi oni kriju.
Iako bi rasterecivanje djaka koji su preoptereceni preobimnim skolskim programom na prvi pogled moglo zvucati kao dobra ideja, iskreno mi je tesko da poverujem da ministarstvo (a bogami, i citava akademska zajednica) koji su poneli onako kako su se poneli prilikom nedavnih skandala oko plagiranih doktorata vodecih ljudi kako aktuelne politicke vlasti tako i opozicionih stranaka moze na pameti zaista imati dobrobit nase dece kao prvu i najbitniju stvar.
Po mom misljenju, histerisanja o Verbicu kao antiteisti koji oce dunisti crkvu tesko mogu biti blizu istine, ali ne zbog toga sto verujem u njegovu dobronamernost - vec zato sto mi je tesko da ga zamislim kao nekoga ko bi imao petlju da se istinski zauzme za bilo kakvu ideju, obzirom na to koliko se zauzeo za integritet akademske zajednice na cijem je celu. U ovoj prici ja ga dozivljavam kao potrcka koji izvrsava partijski zadatak o kojem se u prosveti vec dosta dugo govori - a to je zavrtanje finansijskih slavina svuda gde je to moguce, a ne samo kada je verska nastava u pitanju.
Da je crkvi zaista stalo do dobrobiti nase dece, verovatno bi za proteklih 15 godina pokazala makar tracak interesovanja za bilo sta osim za procenat djaka koji slusaju versku nastavu. Verovatno bi nekome od onih koji o takvim stvarima u njenim redovima odlucuju do sada vec zasmetalo to sto se u nizim razredima osnovne skole od te iste dece ocekuje da, primera radi, savladaju odnos jedinstva i mnostva u grckoj filozofiji - u stvari, ako im to i ne bi smetalo, verovatno bi makar bilo fer ocekivati od vladika koje su se smenjivale na celu eparhijskih saveta za versku nastavu da uopste znaju za postojanje takvih nastavnih jedinica.
Takodje, verovatno bi bilo fer ocekivati od aktuelnog patrijarha da makar otprilike zna koliko veroucitelja ima u mitropoliji kojom upravlja, kao i da se ne blamira izjavama da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve koji su se za nju opredelili, buduci da ona to i jeste jos od 2002. godine. (Istina, ova bi se izjava mogla protumaciti i kao nevesto izvlacenje od izjave koju je dao nekoliko dana pre toga - da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve - mada, da budem iskren, nisam siguran koja je od ove dve varijante gora).
Takodje, da je ikome od njih vise stalo do kvaliteta nastave, a ne do puke masovnosti kao jedinog pokazatelja uspeha iste, ne bi se desavalo da veroucitelji koji prave katastrofalne propuste prolaze bez ikakvih posledica, a da se oni koji svoj posao obavljaju dobro i kvalitetno pozivaju na odgovornost zato sto im je procenat djaka pao ispod 40%, i ne bi dobijali ultimatume da taj procenat pod hitno povecaju ako misle da zadrze posao. I ne bi trpeli verbalno maltretiranje od strane episkopa koji bi o njima trebalo da vode brigu, kao sto se vise puta u Beogradu desavalo za vreme vladike Atanasija, niti bi ti isti episkopi na njih fizicki nasrtali, kao sto je to sebi dozvolio vladika Jovan.
A da je ateistickim i slicnim udruzenjima zaista stalo do dobrobiti dece, verovatno bi se setili da sami isticu znanje kao jedini i najbolji nacin borbe protiv zatucanosti, primitivizma i sujeverja. Svidjalo se to njima ili ne, religija jeste deo drustva u kojem zive, i ne moze se iz njega tek tako, dekretom eliminisati, niti je njeno postojanje nesto sto se da tek tako gurnuti pod tepih. A kada je vec tako, temeljno poznavanje iste se, makar meni, cini kao najbolji nacin da se izadje na kraj sa svim negativnim aspektima koji iz nje mogu proizaci. U tome bi jedan dobro osmisljen skolski predmet, iz kojeg bi djaci imali prilike da sto je moguce objektivnije saznaju najvaznije informacije o religijama koje ih okruzuju bio od velike pomoci da kasnije u zivotu sami donesu svoju odluku o tome kakav ce stav prema religiji zauzeti. Zbog toga se meni cini da bi jedna temeljna reforma verske nastave bila daleko bolje resenje od njenog ukidanja.
Istina, od drzave u kojoj zivimo tesko da se moze ocekivati da takav zadatak izvede sa minimumom ozbiljnosti i profesionalnosti. Ali, koliko ja znam, nevladine organizacije tome valjda i sluze - ili bi makar mogle da pripomognu, ako ne osmisljavanju takvog predmeta, a ono makar stvaranju svesti da za takvim necim postoji potreba, kada bi im dobrobit nase dece zaista bila vaznija od trolovanja, prepucavanja i inacenja sa crkvom i vernicima.
Још је Исус својим ученицима поручио чему се могу надати за живота, и шта могу очекивати када буду кренули да свету проповедају његову науку. Заиста, већ у наредних неколико векова Црква је календар испунила успоменама на оне који су својим животом, патњом и страдањима непоколебљиво посведочили своју веру. У то време бити хришћанин значило је имати петљу, и свако ко се одлучивао на то да крене уском стазом унапред се морао помирити са тиме да ће понижења, прогони и шиканирања бити неизоставан део његовог/њеног живота. Оно што је важило за хришћане је утолико више важило за хришћанске свештенослужитеље, од којих се очекивало да предводе верни народ и приводе га Христу и Цркви.
Данас се, међутим, много тога променило у односу на прве векове хришћанства. Иако и данас постоје по свету места на којима хришћани трпе прогоне, непријатности са којима се може суочити највећи број хришћана се, у најгорем случају, своде на подсмех и циничне коментаре на друштвеним мрежама и понеким електронским медијима. А једино што се од свештенослужитеља данас очекује више није ни да приводи нити да предводи, већ само - да не таласа.
Дешава се, додуше, понекад, да се неко од свештенослужитеља Цркве Христове дрзне да заиста покуша да ради свој посао, одважи да заиста буде пример, и стисне петљу и предузме нешто по питању привођења народа Христу и Цркви. Током последњих пар деценија имали смо прилике да видимо неколицину таквих свештеника, који су имали довољно ширине, храбрости, снаге и ентузијазма да се покрену и да свету пренесу радосну вест. Неки од њих су то чинили путем писане речи, неки путем штампе, неки путем драмске уметности, а неки путем електронских медија (наравно - од својих средстава, и о свом трошку), и на тај начин су успели да драматично усталасају нашу, у духовном смислу, одавно учмалу и запарложену средину, и да постигну успех који је одјекнуо не само у Цркви, већ и у читавом друштву.
Међутим, сви до једног су врло брзо сасечени и ућуткани - и то, иронично, од стране саме цркве. А сасечени су на најподлији могући начин - није им запрећено ни ломачом, ни мачем, ни коцем, већ одлучивањем од саме Цркве којој су и покушавали да служе. Тако смо добили нову врсту и нову генерацију сведока и исповедника, који су били стављен у ситуацију да бирају не између свог земаљског живота и Христа, већ између Христа и Цркве.
Сви осим оваквих људи се данас у цркви осећају као код своје куће. На пример - ако сте надрилекарка која на сва уста подржава расколнике и олајава епископе, све што треба је да опљунете по медицини и науци, и без проблема ћете моћи да своје књиге објављујете за званичне издавачке куће у оквиру цркве. Ако сте калуђер који за двеста еврића скида црну магију, накривите камилавку - кинта ће да капље, а никоме неће пасти на памет да вас позове на одговорност. Ако сте суманути садиста, насилник и самозвани исцелитељ, можете очекивати само унапређења и одликовања - све што је потребно је да никога не убијете. Ако сте манијакални, агресивни секташ са суманутим фикс-идејама, без икаквих проблема ћете моћи да своје књиге продајете по црквама и да држите предавања по манастирима, само уколико оплетете по злим научницима еволуционистима и масонима који владају светом.
Али, ако сте, не дао Бог, доктор теологије, лако вам се може десити да вас неки полуписмени духовник, којем су његова полуретардирана чада свашта напричала о томе шта су чули да причате, прогласе за јеретика, иако (или баш зато што) нису разумели ни два посто од онога што сте рекли, и да због тога имате озбиљне непријатности. Или вам се, ако сте вероучитељ пред докторатом, може десити да вас владика позове на одговорност зато што је из поузданих извора чуо да сте новотарац. Или, ако сте свештеник који покушава да ради свој посао најбоље што умете, можете добити забрану свештенослужења због тога што ће вас нека хистерична бакута оклеветати код владике, којем ће бити лакше да одвоји два сата да вас добро изриба, него да одвоји петнаест минута да те оптужбе провери.
У сваком случају, можете се надати само шиканирању, понижењима, прогонима, и гурању на маргину. У СПЦ прилике су, и дан данас, таке.
Током протеклих неколико месеци имали смо прилике да наше црквене великодостојнике гледамо и слушамо путем медија скоро свакодневно. То и није чудо када се узме у обзир кроз каква смо све бурна дешавања прошли - хамлетовске дилеме око потписивања споразума, ништа мање хамлетовска дилема око изласка на локалне изборе, три Прајда... Мало ли је.
Захваљујући томе, имали смо прилику да из прве руке обновимо градиво из неких основних истина и принципа наше вере - као, на пример, да је Косово света српска земља, да мужеложници неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9 - 10), и шта се дешава са сваким дрветом које добар плод не рађа, (Мт. 7, 19), а имали смо прилику да обновимо и своје познавање литургике - јавни наступи, поуке, саопштења и посланице пљуштале су са свих страна.
Међутим, када је током последњих пар недеља, група од неколико десетина азиланата из земаља захваћених ратовима, као што су Сирија, Афганистан и Пакистан, имала прилике да се у Обреновцу и Младеновцу из прве руке упозна са нашом надалеко чувеном гостољубивошћу, наше се свештенство понело слично као и свештеник из Приче о милостивом Самарјанину (Лк. 10, 29 - 37) - заобишли су овај случај, и наставили својим путем.
Да ли због тога што су се бринули о важним државним питањима, или другим духовним потребама народа, или можда зато што нису стигли од светоникољских водица, поље туђег проблема које је око овог случаја подигнуто се показало непробојним чак и за оне који међу првима храбро и одлучно дижу глас када треба осудити самовољу светских моћника која је и довела до егзодуса ових невољника.
Нико се није сетио да укаже житељима приградских општина престонице на то шта је Исус поручио да ће на Страшном суду рећи онима који не нахранише и не напојише некога од оних најмањих (Мт. 25, 45). Иако би можда, у оваквој ситуацији, било логично подсетити народ на невоље које је и сам пре само неколико година претрпео, и колико неко треба да буде очајан када покушава да пребегне у Србију, поготово када се узме у обзир чињеница да је добар део Београдског свештенства и сам дошао из ратом захваћених подручја, тишина која се из цркве чула била је - заглушујућа.
Додуше, можда и ја претерујем са критикама - на крају крајева, не пише ли у Светом Писму да цркву ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18)? Нисмо ли ми једина истинска, једина православна, светосавска црква, једини који још увек држе исправну и неокаљану веру, и који славе Бога на прави начин?
Е па, пише Хунд, ал пише и Миииле. Иако је добар део Исусових речи био непосредно упућен његовим савременицима и сународницима, убеђен сам да се Његове речи - узеће се од вас Царство Небеско (Мт. 21, 43), или - пре вас ће грешници и блудници ући у Царство Небеско (Мт 21, 31), или речи Јована Крститеља - не мислите да можете сами да говорите: имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може од овога камења подићи децу Аврааму (Мт. 3, 9) - односе у истој тој мери и на нас.
У последња три броја Православља (1118, 1119 и 1120) имали смо прилике да прочитамо текст студеничког игумана, архимандрита Тихона, о трагичној судбини Милице Костић, девојке која је септембра 1974. године скочила кроз прозор на 11. спрату једне зграде у Крушевцу, да би избегла силовање.
Иако се ради о заиста стравичном и потресном догађају који је тада уздрмао јавност читаве Југославије, иако ова прича ни дан данас није ни за нијансу мање шокантна и трагична, иако верујем да је силовање несумњиво једно од најстрашнијих, најболнијих и најтрауматичнијих искустава кроз које неко може проћи, не могу да прећутим нешто што, најблаже речено, боде очи.
Наиме, кроз читаву ову причу се као лајт-мотив протеже теза да је Милица тиме што је одлучила учини то што је учинила сачувала своју част, као и да је то био управо главни мотив њеног поступка.
Иако верујем да нико осим оних који су преживели оно што је преживљавала Милица не може да зна како се осећала, и да нико осим блаженопочивше Милице не зна шта јој је у тим тренуцима пролазило кроз главу, оно са чиме никако не могу да се помирим је то да би, да су Милицу, којим случајем, напасници спречили да скочи кроз прозор, и да су успели у својој намери, она тиме изгубила ишта од своје части.
Част је, колико ја разумем, нешто што се не може одузети на силу - напротив. Она се може изгубити само својевољно - пристајањем на нешто што је нечасно. А Милица, као ни једна друга жртва силовања која није хтела или успела да прекрати свој живот да би силовање избегла, ни на шта нечасно пристала није.
На жалост, код нас се и даље на жене које оваква зла судбина задеси, у моралном смислу подсвесно гледа као на оштећену робу, као на некога ко и сам сноси део кривице за оно што јој се десило, и ко такву срамоту може опрати само својом крвљу.
Свако ко на овакав став пристане, стаје раме уз раме са Југ Богданом и његових девет Југовића док убеђују Бановић Страхињу да му његова љуба, ако је макар и једну ноћ преноћила под чадором Влах-Алије, више мила не може бити, и судијама из шеријатских земаља, који жртве силовања осуђују на затворске казне због тога што су имале предбрачне сексуалне односе.
