Caru carevo

Kada je pre par meseci poreska uprava pokrenula akciju prijavi komsiju koji ne placa porez na podstanare, neko na Internetu je prokomentarisao - Hajde neka neko ko zivi pored Patrijarsije prijavi SPC da ne placa porez, bas bi bila fora. Medjutim, bez sve sale, pitanje neplacanja poreza od strane crkve se sve cesce cuje u javnosti - kako domacoj, tako i stranoj, jos otkad je Habard podelio svoje misli o najunosnijem vidu preduzetnistva, a i davno pre toga.

Zaista - da li je crkvena administracija izuzeta od Isusovih reci Caru carevo, Bogu bozije?

Sad, buduci da zivimo u Srbiji, svestan sam koliko su male sanse da se iko ikada ozbiljnije pozabavi ovom problematikom i da se po tom pitanju nesto konkretnije preduzme. Ali, meni nekako djavo ne da mira, pa sam nesto razmisljao na tu temu, i dosao do zakljucka da bi ideja da crkva pocne da placa porez kao i sve druge institucije drustva bila, zapravo, jako dobra za samu crkvu.

Kod nas je vec jako dugo uvrezena predrasuda da je oporezivanje verskih potreba i Svetih Tajni nesto nebogougodno, i da je svaka pomisao na tako nesto krajnje neblagocestiva, pre svega sa stanovista Hriscanstva. Ovo, naravno, nije tacno - jer da jeste, sama crkva ne bi oporezivala ovakve stvari. A svi znamo da, od krstenja, preko vencanja i svecenja vodice, pa sve do crkvenog razvoda, crkva naplacuje takse na svaku duhovnu potrebu i Svetu Tajnu.

Treba napomenuti da medju ove duhovne potrebe ne spadaju samo gorepomenuta cinodejstva i obredi - cudni su putevi crkvenih finansija, a crkva zaradjuje na mnogo razlicitih nacina, od krupnog biznisa kao sto su hoteli i vinarije koje su u vlasnistvu crkve, pa sve do maloprodaje sitnica kao sto su futrole za mobilne telefone sa znakom krsta, brojanica za navijace-tihovatelje u bojama njihovog omiljenog kluba, i malecnih, crvenih brojanica koje od uroka cuvaju bebe koje se bave Isusovom molitvom.

Drugo logicno pirtanje koje se postavlja je - kuda ce taj novac koji bi se naplatio otici, i koliko ima smisla puniti drzavnu kasu kada tom istom kasom upravlja aktuelna vlast. Buduci da ne volim da pisem o politici na ovom blogu, necu komentarisati to koliko poverenja u aktuelnu, ili bilo koju drugu vlast imam, ali ako uzmemo u obzir to koliko je ordenja i odlikovanja crkva podelila bivsim i sadasnjim ministrima i visokim partijskim funkcionerima, da se zakljuciti da ona sama i te kako ima poverenja u nju.

Osim toga, crkva je u nebrojeno mnogo prilika izrazila svoju brigu i staranje o drzavi Srbiji, a u prakticno svakom obracanju crkvenih velikodostojnika se redovno podvlaci koliko je crkvi stalo do buducnosti zemlje i njene dobrobiti. Zbog toga sam ubedjen da bi sama  crkva rado pristala da se odrekne dela svoje zarade da bi narodu od kojeg se i sama izdrzava bilo makar malo lakse.

Ovakav potez bi, svakako, zapusio usta zlim jezicima koji tvrde da je crkva parazit koji nikada nista nije doprineo drustvu u kojem zivi, a i finansijsko poslovanje crkve bi konacno bilo oslobodjeno neosnovanih optuzbi da se preko istog novac iz drzavne kase odliva u privatne dzepove, i da se crkveni fondovi zloupotrebljavaju za pranje novca, sto crkva, svakako, nikada ne bi dozvolila.

Ne samo to - transparentno finansijsko poslovanje bi otklonilo svaku sumnju i u postojanje sitnih malverzacija, kao sto su maliciozne glasine da pojedini svestenici u crkvama prodaju svece iz svojih licnih zaliha, a konacno bi se dokazalo i da svaki svestenik azurno i savesno prijavljuje svojoj eparhiji tacan broj domacinstava u parohiji, i da tu nikakve utaje novca nema. Konacno bi se stalo u kraj i glasinama da pojedini svestenici preskupo naplacuju svoje usluge, a svako ko bi sumnjao da je na neki nacin ostecen imao bi nacina da to i proveri i dokaze - crno na belo.

Najbolje od svega je to sto novac koji bi crkva odvojila za porez ne bi ni na koji nacin ometao crkveno poslovanje, kada se uzme koliko dobro crkva stoji u finansijskom pogledu. Jer, svaka institucija u kojoj niko ni ne primeti da u kasi nedostaje milion evra se ne moze nazvati drugacije nego - dobrostojecom.

Na taj nacin, crkva ne samo da bi ispunila ono caru carevo - ubedjen sam da bi mnogo bolje uspevala da ispuni i ono Bogu bozije.

Think of the Children!

Izjava koju je aktuelni ministar prosvete, Srdjan Verbic, pre nekoliko nedelja dao u vezi sa smanjenjm broja skolskih godina tokom kojih bi osnovci i srednjoskolci trebalo da slusaju versku nastavu u skolama, a sve iz razloga sto su djaci preoptereceni brojem casova koje pohadjaju nedeljno, podigla je dosta prasine u nasoj javnosti.

Crkva je, ocekivano, ostro reagovala tvrdeci da je Verbicev predlog posledica njegovih ideoloskih ubedjenja, kritikujuci ga kao coveka neprijateljski nastrojenog prema Crkvi, koji nije dostojan svog polozaja, naglasavajuci da bi takav potez bio katastrofalan, buduci da je gradivo verske nastave koje djaci treba da savladaju preobimno da bi se izucavalo samo cetiri godine.

Reagovale su i razne nevladine organizacije koje se na direktan i indirektan nacin bave polozajem crkve u drustvu, pozdravljajuci ministrov predlog, buduci da, po njima, svaki potez koji vodi ka smanjenju uticaja crkve na skolsku omladinu moze biti samo dobar i pozitivan.

Medjutim, uprkos ociglednim verskim, ideoloskim, i drugim razlikama izmedju svih onih koji su ucestvovali u ovoj javnoj debati, postoje dve stvari koje su im svima zajednicke. Prva je - to sto svi oni, bez razlike, kao prvi, osnovni i najbitniji motiv svog istupanja navode brigu za dobrobit nase dece. Druga je - njihovo licemerje i neiskrenost po tom pitanju.

Jer, verska nastava je od samog ponovnog uvodjenja u skole 2001. godine bila mnogo vise od pukog nastavnog predmeta - borba koja je vodjena oko njenog uvodjenja i odrzanja u skolama je bila i ostala poligon, pokazatelj i sredstvo za sticanje pre svega politickog uticaja gorepomenutih, suprotstavljenih ideologija. A dobrobit nase dece je u celoj toj prici nista vise od prazne parole, fraze i dimne zavese iza koje se svi oni kriju.

Iako bi rasterecivanje djaka koji su preoptereceni preobimnim skolskim programom na prvi pogled moglo zvucati kao dobra ideja, iskreno mi je tesko da poverujem da ministarstvo (a bogami, i citava akademska zajednica) koji su poneli onako kako su se poneli prilikom nedavnih skandala oko plagiranih doktorata vodecih ljudi kako aktuelne politicke vlasti tako i opozicionih stranaka moze na pameti zaista imati dobrobit nase dece kao prvu i najbitniju stvar.


Po mom misljenju, histerisanja o Verbicu kao antiteisti koji oce dunisti crkvu tesko mogu biti blizu istine, ali ne zbog toga sto verujem u njegovu dobronamernost - vec zato sto mi je tesko da ga zamislim kao nekoga ko bi imao petlju da se istinski zauzme za bilo kakvu ideju, obzirom na to koliko se zauzeo za integritet akademske zajednice na cijem je celu. U ovoj prici ja ga dozivljavam kao potrcka koji izvrsava partijski zadatak o kojem se u prosveti vec dosta dugo govori - a to je zavrtanje finansijskih slavina svuda gde je to moguce, a ne samo kada je verska nastava u pitanju.

Da je crkvi zaista stalo do dobrobiti nase dece, verovatno bi za proteklih 15 godina pokazala makar tracak interesovanja za bilo sta osim za procenat djaka koji slusaju versku nastavu. Verovatno bi nekome od onih koji o takvim stvarima u njenim redovima odlucuju do sada vec zasmetalo  to sto se u nizim razredima osnovne skole od te iste dece ocekuje da, primera radi, savladaju odnos jedinstva i mnostva u grckoj filozofiji - u stvari, ako im to i ne bi smetalo, verovatno bi makar bilo fer ocekivati od vladika koje su se smenjivale na celu eparhijskih saveta za versku nastavu da uopste znaju za postojanje takvih nastavnih jedinica.

Takodje, verovatno bi bilo fer ocekivati od aktuelnog patrijarha da makar otprilike zna koliko veroucitelja ima u mitropoliji kojom upravlja, kao i da se ne blamira izjavama da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve koji su se za nju opredelili, buduci da ona to i jeste jos od 2002. godine. (Istina, ova bi se izjava mogla protumaciti i kao nevesto izvlacenje od izjave koju je dao nekoliko dana pre toga - da bi verska nastava trebalo da bude obavezna za sve - mada, da budem iskren, nisam siguran koja je od ove dve varijante gora).

Takodje, da je ikome od njih vise stalo do kvaliteta nastave, a ne do puke masovnosti  kao jedinog pokazatelja uspeha iste, ne bi se desavalo da veroucitelji koji prave katastrofalne propuste prolaze bez ikakvih posledica, a da se oni koji svoj posao obavljaju dobro i kvalitetno pozivaju na odgovornost zato sto im je procenat djaka pao ispod 40%, i ne bi dobijali ultimatume da taj procenat pod hitno povecaju ako misle da zadrze posao. I ne bi trpeli verbalno maltretiranje od strane episkopa koji bi o njima trebalo da vode brigu, kao sto se vise puta u Beogradu desavalo za vreme vladike Atanasija, niti bi ti isti episkopi na njih fizicki nasrtali, kao sto je to sebi dozvolio vladika Jovan.

A da je ateistickim i slicnim udruzenjima zaista stalo do dobrobiti dece, verovatno bi se setili da sami isticu znanje kao jedini i najbolji nacin borbe protiv zatucanosti, primitivizma i sujeverja. Svidjalo se to njima ili ne, religija jeste deo drustva u kojem zive, i ne moze se iz njega tek tako, dekretom eliminisati, niti je njeno postojanje nesto sto se da tek tako gurnuti pod tepih. A kada je vec tako, temeljno poznavanje iste se, makar meni, cini kao najbolji nacin da se izadje na kraj sa svim negativnim aspektima koji iz nje mogu proizaci. U tome bi jedan dobro osmisljen skolski predmet, iz kojeg bi djaci imali prilike da sto je moguce objektivnije saznaju najvaznije informacije o religijama koje ih okruzuju bio od velike pomoci da kasnije u zivotu sami donesu svoju odluku o tome kakav ce stav prema religiji zauzeti. Zbog toga se meni cini da bi jedna temeljna reforma verske nastave bila daleko bolje resenje od njenog ukidanja.

Istina, od drzave u kojoj zivimo tesko da se moze ocekivati da takav zadatak izvede sa minimumom ozbiljnosti i profesionalnosti. Ali, koliko ja znam, nevladine organizacije tome valjda i sluze - ili bi makar mogle da pripomognu, ako ne osmisljavanju takvog predmeta, a ono makar stvaranju svesti da za takvim necim postoji potreba, kada bi im dobrobit nase dece zaista bila vaznija od trolovanja, prepucavanja i inacenja sa crkvom i vernicima.

Бабе славе, презиру јунаке

Још је Исус својим ученицима поручио чему се могу надати за живота, и шта могу очекивати када буду кренули да свету проповедају његову науку. Заиста, већ у наредних неколико векова Црква је календар испунила успоменама на оне који су својим животом, патњом и страдањима непоколебљиво посведочили своју веру. У то време бити хришћанин значило је имати петљу, и свако ко се одлучивао на то да крене уском стазом унапред се морао помирити са тиме да ће понижења, прогони и шиканирања бити неизоставан део његовог/њеног живота. Оно што је важило за хришћане је утолико више важило за хришћанске свештенослужитеље, од којих се очекивало да предводе верни народ и приводе га Христу и Цркви.

Данас се, међутим, много тога променило у односу на прве векове хришћанства. Иако и данас постоје по свету места на којима хришћани трпе прогоне, непријатности са којима се може суочити највећи број хришћана се, у најгорем случају, своде на подсмех и циничне коментаре на друштвеним мрежама и понеким електронским медијима. А једино што се од свештенослужитеља данас очекује више није ни да приводи нити да предводи, већ само - да не таласа.

Дешава се, додуше, понекад, да се неко од свештенослужитеља Цркве Христове дрзне да заиста покуша да ради свој посао, одважи да заиста буде пример, и стисне петљу и предузме нешто по питању привођења народа Христу и Цркви. Током последњих пар деценија имали смо прилике да видимо неколицину таквих свештеника, који су имали довољно ширине, храбрости, снаге и ентузијазма да се покрену и да свету пренесу радосну вест. Неки од њих су то чинили путем писане речи, неки путем штампе, неки путем драмске уметности, а неки путем електронских медија (наравно - од својих средстава, и о свом трошку), и на тај начин су успели да драматично усталасају нашу, у духовном смислу, одавно учмалу и запарложену средину, и да постигну успех који је одјекнуо не само у Цркви, већ и у читавом друштву.

Међутим, сви до једног су врло брзо сасечени и ућуткани - и то, иронично, од стране саме цркве. А сасечени су на најподлији могући начин - није им запрећено ни ломачом, ни мачем, ни коцем, већ одлучивањем од саме Цркве којој су и покушавали да служе. Тако смо добили нову врсту и нову генерацију сведока и исповедника, који су били стављен у ситуацију да бирају не између свог земаљског живота и Христа, већ између Христа и Цркве.

Сви осим оваквих људи се данас у цркви осећају као код своје куће. На пример - ако сте надрилекарка која на сва уста подржава расколнике и олајава епископе, све што треба је да опљунете по медицини и науци, и без проблема ћете моћи да своје књиге објављујете за званичне издавачке куће у оквиру цркве. Ако сте калуђер који за двеста еврића скида црну магију, накривите камилавку - кинта ће да капље, а никоме неће пасти на памет да вас позове на одговорност. Ако сте суманути садиста, насилник и самозвани исцелитељ, можете очекивати само унапређења и одликовања - све што је потребно је да никога не убијете. Ако сте манијакални, агресивни секташ са суманутим фикс-идејама, без икаквих проблема ћете моћи да своје књиге продајете по црквама и да држите предавања по манастирима, само уколико оплетете по злим научницима еволуционистима и масонима који владају светом.

Али, ако сте, не дао Бог, доктор теологије, лако вам се може десити да вас неки полуписмени духовник, којем су његова полуретардирана чада свашта напричала о томе шта су чули да причате, прогласе за јеретика, иако (или баш зато што) нису разумели ни два посто од онога што сте рекли, и да због тога имате озбиљне непријатности. Или вам се, ако сте вероучитељ пред докторатом, може десити да вас владика позове на одговорност зато што је из поузданих извора чуо да сте новотарац. Или, ако сте свештеник који покушава да ради свој посао најбоље што умете, можете добити забрану свештенослужења због тога што ће вас нека хистерична бакута оклеветати код владике, којем ће бити лакше да одвоји два сата да вас добро изриба, него да одвоји петнаест минута да те оптужбе провери.

У сваком случају, можете се надати само шиканирању, понижењима, прогонима, и гурању на маргину.

У СПЦ прилике су, и дан данас, таке.

Sound of silence

Током протеклих неколико месеци имали смо прилике да наше црквене великодостојнике гледамо и слушамо путем медија скоро свакодневно. То и није чудо када се узме у обзир кроз каква смо све бурна дешавања прошли - хамлетовске дилеме око потписивања споразума, ништа мање хамлетовска дилема око изласка на локалне изборе, три Прајда... Мало ли је.

Захваљујући томе, имали смо прилику да из прве руке обновимо градиво из неких основних истина и принципа наше вере - као, на пример, да је Косово света српска земља, да мужеложници неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9 - 10), и шта се дешава са сваким дрветом које добар плод не рађа, (Мт. 7, 19), а имали смо прилику да обновимо и своје познавање литургике - јавни наступи, поуке, саопштења и посланице пљуштале су са свих страна.

Међутим, када је током последњих пар недеља, група од неколико десетина азиланата из земаља захваћених ратовима, као што су Сирија, Афганистан и Пакистан, имала прилике да се у Обреновцу и Младеновцу из прве руке упозна са нашом надалеко чувеном гостољубивошћу, наше се свештенство понело слично као и свештеник из Приче о милостивом Самарјанину (Лк. 10, 29 - 37) - заобишли су овај случај, и наставили својим путем.

Да ли због тога што су се бринули о важним државним питањима, или другим духовним потребама народа, или можда зато што нису стигли од светоникољских водица, поље туђег проблема које је око овог случаја подигнуто се показало непробојним чак и за оне који међу првима храбро и одлучно дижу глас када треба осудити самовољу светских моћника која је и довела до егзодуса ових невољника.

Нико се није сетио да укаже житељима приградских општина престонице на то шта је Исус поручио да ће на Страшном суду рећи онима који не нахранише и не напојише некога од оних најмањих (Мт. 25, 45). Иако би можда, у оваквој ситуацији, било логично подсетити народ на невоље које је и сам пре само неколико година претрпео, и колико неко треба да буде очајан када покушава да пребегне у Србију, поготово када се узме у обзир чињеница да је добар део Београдског свештенства и сам дошао из ратом захваћених подручја, тишина која се из цркве чула била је - заглушујућа.

Додуше, можда и ја претерујем са критикама - на крају крајева, не пише ли у Светом Писму да цркву ни врата адова неће надвладати (Мт. 16, 18)? Нисмо ли ми једина истинска, једина православна, светосавска црква, једини који још увек држе исправну и неокаљану веру, и који славе Бога на прави начин?

Е па, пише Хунд, ал пише и Миииле. Иако је добар део Исусових речи био непосредно упућен његовим савременицима и сународницима, убеђен сам да се Његове речи - узеће се од вас Царство Небеско (Мт. 21, 43), или - пре вас ће грешници и блудници ући у Царство Небеско (Мт 21, 31), или речи Јована Крститеља - не мислите да можете сами да говорите: имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може од овога камења подићи децу Аврааму (Мт. 3, 9) - односе у истој тој мери и на нас.

Рашта Бане нема с киме ладно пити вино

У последња три броја Православља (1118, 1119 и  1120) имали смо прилике да прочитамо текст студеничког игумана, архимандрита Тихона, о трагичној судбини Милице Костић, девојке која је септембра 1974. године скочила кроз прозор на 11. спрату једне зграде у Крушевцу, да би избегла силовање.

Иако се ради о заиста стравичном и потресном догађају који је тада уздрмао јавност читаве Југославије, иако ова прича ни дан данас није ни за нијансу мање шокантна и трагична, иако верујем да је силовање несумњиво једно од најстрашнијих, најболнијих и најтрауматичнијих искустава кроз које неко може проћи, не могу да прећутим нешто што, најблаже речено, боде очи.

Наиме, кроз читаву ову причу се као лајт-мотив протеже теза да је Милица тиме што је одлучила учини то што је учинила сачувала своју част, као и да је то био управо главни мотив њеног поступка.

Иако верујем да нико осим оних који су преживели оно што је преживљавала Милица не може да зна како се осећала, и да нико осим блаженопочивше Милице не зна шта јој је у тим тренуцима пролазило кроз главу, оно са чиме никако не могу да се помирим је то да би, да су Милицу, којим случајем, напасници спречили да скочи кроз прозор, и да су успели у својој намери, она тиме изгубила ишта од своје части.

Част је, колико ја разумем, нешто што се не може одузети на силу - напротив. Она се може изгубити само својевољно - пристајањем на нешто што је нечасно. А Милица, као ни једна друга жртва силовања која није хтела или успела да прекрати свој живот да би силовање избегла, ни на шта нечасно пристала није.

На жалост, код нас се и даље на жене које оваква зла судбина задеси, у моралном смислу подсвесно гледа као на оштећену робу, као на некога ко и сам сноси део кривице за оно што јој се десило, и ко такву срамоту може опрати само својом крвљу.

Свако ко на овакав став пристане, стаје раме уз раме са Југ Богданом и његових девет Југовића док убеђују Бановић Страхињу да му његова љуба, ако је макар и једну ноћ преноћила под чадором Влах-Алије, више мила не може бити, и судијама из шеријатских земаља, који жртве силовања осуђују на затворске казне због тога што су имале предбрачне сексуалне односе.

Такав је став нечовечнији и од самог силовања.

Нема рај(х)а без роднога краја, ни (кукастог) крста без три прста

Иако је тешко рећи постоји ли веће зло које је задесило Европу и свет од фашизма, осим, можда, комунизма, за разлику од овог другог, фашизам је, на жалост, у практично читавој Европи и даље жив и здрав, и још увек присутан чак и у оним срединама у којима је нанео највише штете, бола и патње.

По томе, на још већу жалост, ни наши простори не заостају за остатком Старог Континента - иако је Други светски рат одавно завршен, старе поделе, стара непријатељства, и стара мржња још увек тињају, што је видљиво на практично сваком кораку, и пројављује се на најразличитије начине.

Један од таквих догађаја је био и недавни скандал у вези са хрватским фудбалским репрезентативцем Јосипом Шимунићем и извикивањем усташких парола. Уље на ватру је долио Пијар Повар, челник Антирасистичке агенције FARE из Лондона, који је Шимунићев испад упоредио са Ђоковићевим уздизањем три прста на терену, а у томе му је припомогао босански блогер ravnatelj, тврдњом да три подигнута прста заиста јесу фашистички симбол, што је код нас уредно пренео Пешчаник, на шта су се са разних страна надовезали разноразни родољуби, патриоте и други, објашњавајући да три подигнута раширена прста и нису аутентичан српски поздрав, већ да се прави Срби поздрављају са три спојена прста, повезујући то са симболиком Свете Тројице.

Иако крајње банална и бесмислена, ова јавна дискусија ипак може послужити као одлична илустрација нашег приступа овој проблематици, али и указати на разлоге за то што смо данас, у XXI веку, у ситуацији да се и даље боримо са истим аветима са којима се боримо већ деценијама, и да и даље, као црни Анђелко из истоимене приче, понављамо по стоти пут једне исте лекције, којима историја, и поред све најбоље воље, још увек није успела да нас научи.

Овај проблем, по мом мишљењу, има два основна корена. Један је то што, и поред свега што нам се током последњег века десило, наше познавање ове проблематике и бављење истом не иде даље од празне фразеологије - свест о фашизму је данас сведена на згодну етикету која се прилепљује политичким неистомишљеницима, или, у случају горепоменутог господина Повара, и екипе са Републике Босне и Пешчаника - дежурним кривцима, и која функционише по орвеловском принципу четри-ноге-добре-две-ноге-лоше. 

Јер, симбол сам за себе не мора ништа да значи, а може да значи све и свашта - верујем да само полуретардирана особа не уме да направи разлику између Шимунићевог наци-перформанса и Ђоковићевог прослављања добро одигране бекенд-паралеле, као што би требало бити идиот па не препознати разлику између келтског крста у кругу који око врата носи нека побожна бакица из Даблина и крста у кругу који на застави носи младић обријане главе и бесног израза лица, у фајерци и мартинкама, на неком од маршева Stormfronta, или начина на који иду у цркву на молитву, на пример, дечанских монаси, и начина на који у цркву на молитву одлази, на пример, Младен Обрадовић.

Фашизам није тако тешко препознати - иако у питању није нешто што се да ставити под микроскоп, и иако се фашизам пројављује у различитим видовима и на различите начине, симптоми ове идеологије су опште познати: милитантност и мржња, ратнички дух и презирање сваког пацифизма, склоност организовању у паравојне формације и екстремистичке групе, тоталитаризам, анти-либерализам, заговарање војничке дисциплине, пренаглашени традиционализам и до шовинизма хипертрофирани национализам, неповерење према култури и интелектуалцима, нетрпељивост према различитостима свих врста, склоност теоријама свеопште завере, параноја и ксенофобија, фрустрације услед претрпљених историјских понижења, итд.

Саме за себе, и појединачно, овакве ствари и не морају нужно указивати на фашизам, али ако се више њих појаве на истом месту, не треба много проницљивости да се саберу два и два - без обзира на то да ли су прсти спојени или раширени, и да ли кукача има три или четири крака. Наравно, од помоћи може бити и чињеница да се неко дружи са екипом која слави Хићин рођендан, подиже десну руку у вис у виче zieg-heil.

Screen-shot званичне веб-презентације покрета Образ

 на којој се препоручују покрети као што су

  la Falange, Forza Nuova, Narodowe odrodzenie Polski, и сл.

У сваком случају, фашизам се издалека да намирисати, ма у ком паковању покушали да нам га протуре. Као илустрација овоме може одлично послужити и одломак из књиге Синклера Луиса Краљевска крв, у којој се Луис бави проблемом расне мржње у Америци, педесетих година ХХ века. Ево неколико реченица из проповеди једног од ликова из те књиге - расистичког пастора Снуда:

"Нећу вам држати никакву проповед! Ово је данас да човека стомак заболи! Доста ми је, уморан сам, и мука ме хвата, и Свемогућем Господу је мука, и Он је уморан, и Њега мука хвата што банда чивутских комуниста која сачињава нашу владу у Вашингтону предаје нашу зараду и васпитање нашег драгог потомства у руке оним џукелама, агентима Рима и Москве!"
Објаснио је ствари. Објаснио је да постоји међународна завера јеврејских банкара, британских племића, совјетских сплеткароша, муслиманских хоџа, хиндуских агитатора, католика, и америчких радничких вођа.
Објаснио је да су Енглези изгубљена племена Израиљева. Објаснио је да се помоћу димензија велике пирамиде може унапред сазнати све што се жели. Још су згодније за пророчанства, казао је, Откривење и Језекиљ. Библијски Рош, рече он, очигледно је Русија, а Мешек је  Москва.
"Када би само неки од вас преподобних хришћана понекад пришли Господу са нечим крупнијим него што је грош или маријаш, протерали бисмо ми ђавола, јевреје и радикале, и основали бисмо Царство Божије баш овде у овом градићу, као што је некада било основано баш онде у оном градићу, Витлејему. Нисам вечерас много говорио о нашим црним пријатељима, али дођите сутра увече па ћу вам нешто рећи о тим црним проклетим Бааловим синовима, које је Бог створио црним због њихових старих грехова, и за вечита времена их начинио слугама белог човека. Причаћу вам о јеврејској завери којој је циљ да нас све потчини црној пети тих изрода, што је нешто чега се новине плаше да штампају, а кад то чујете, престравићетесе на тим клупама да ће вам се коса дићи на глави."

Звучи ли вам ова реторика познато?

Ово нас доводи до другог дела проблема - а то је чињеница да је велики број људи код нас, поготово оних патриотски оријентисаних, спреман да на овакве ствари свесно зажмури на једно око, и прогледа кроз прсте зарад виших циљева, као што су национални интереси, добробит народа или борба за Косово, свакоме ко се сакрије иза тробојке, крста или кокарде, па макар и смрдуцкао на фашисту или криминалца. Под изговором да су времена тешка, да је власт коју имамо издајничка, да се цео свет уротио против нас, и да смо на ивици истребљења, ми понављамо грешку коју је један део немачке јавности направио са Хитлером, и слично њима, склапамо пакт са ђаволом.

Сам за себе, фашизам ретко има снаге да постане значајна снага - он најчешће паразитира на религиозности и патриотизму, и то само тамо где не постоји здрав национални идентитет и здрава хришћанска свест, или тамо где му се намерно остави простор за деловање. Али када једном пусти корење, изузетно га је тешко излечити.

Због тога се, вероватно, тако добро примио и код нас, на Балкану, где се мржња према комшији посиса заједно са мајчиним млеком, где се национална свест своди на кафанско разметање домољубљем/национализмом, и где се свака свест, однос и знање о вери да сублимирати горепоменутом орвеловском логиком у политички поздрав са почетка деведесетих и са почетка овога текста - три-прста-добра-пет-прстију-лоше, од којег ни данас, на жалост, нисмо далеко одмакли.

Tab♀o

Пре пар недеља се у домаћој штампи и на интернету појавила вест из неименованог извора (који, и поред све најбоље воље, нисам успео да пронађем), према којој неименоване чланице европског парламента, феминисткиње и ЛГБТ активисткиње, желе да изврше политички притисак на Грчку да укине забрану приступа женама на Атос, или авато, а све у циљу рушења православља, увођења демократије, и развијања туризма.

И поред тога што је аутентичност саме вести више него сумњива, и што је такав сценарио у домену научне фантастике, будући да је Грчка, као равноправна чланица у суоснивач ЕЕЗ (касније ЕУ), још тада обезбедила поштовање овог прописа,  овакви новински написи већ годинама успешно распаљују машту чувара православља од новог светског поретка и завере ЦИЕ, Ватикана, масона, илумината и других непријатеља православља.

Због тога верујем да не би било згорег позабавити се темом оправданости овог прописа - али не са становишта толико нам омражене и мрске демократије, људских права и европских вредности, већ искључиво са становишта православног хришћанства и Јеванђеља.

До сада сам више пута покушао да на ову тему разговарам и дискутујем са разним људма из цркве - током студирања на богословском факултету, разговарајући са свештеним лицима која сам сретао у цркви, као и на форумима на интернету. Међутим, до данас нисам успео да наиђем ни на један чврст и смислен аргумент у корист ове забране.

Јер, овакви се разговори најчешће заврше тамо где су и почели аргументима типа - зато што је то тако, зато што је Бог тако одредио, зато што тако мора, зато што је то традиција, или а ко си па ти да уопште постављаш таква питања кад тако нешто никоме није пало на памет десет векова.

Традиција, као и и сама чињеница да нека пракса у цркви постоји, по мом мишљењу, нису никакав аргумент - будући да у цркви и те како постоје општеприхваћене појаве и традиције које су и те како погрешне, као што су спремање мрсне хране на Светог Николу (по принципу - како су радили ваши стари, тако и ви) или продаја малецних црвених бројаница за бебе,  које се користе уместо црвених кончића, против урока.

Један од иоле смисленијих аргумента које сам до сада имао прилике да чујем јесте предање (које, такође, потиче из неименованог извора), према којем је сама Богородица, приликом једног путовања, праћена Светим Јованом Богословом, доспела на обалу Атоса, благословила то место, и посветила га онима који ће свој живот, као и она, провести у девствености.

Међутим, ово предање је новијег датума, и највероватније је и смишљено управо како би се оправдао сам авато. Јер, ако је веровати речима Светог Максима Исповедника, који је саставио прво житије Пресвете Богородице, она након Христове смрти и васкрсења, па све до својега упокојења, никада није напуштала Јерусалим. Иако је желела да крене на мисионарско путовање са апостолима, сам Исус јој се јавио, и замолио је да остане у Јерусалиму, и да тамо помогне апостолима у руковођењу раном Црквом, што је она, наравно, и послушала.

Други аргумент на који сам наишао јесте предање према којем се сама Богородица још 442. године јавила кћери цара Теодосија Великог, док је ова била у посети манастиру Ватопед, и рекла јој да жене не би смеле да обитавају на Светој Гори (на које се и позивају аутор горепоменуте вести, и историчар цркве, Вељко Ђурић Мишина). Што би била лепа прича, да манастир Ватопед није саграђен тек током друге половине Х века, када су и основани први манастири на Атосу.

Постоје и објашњења која нагињу више на практичну страну - наиме, велики број људи сматра да је Света Гора област настањена људима који живе посебним начином живота, и да би женско присуство било погубно по борбу против греха коју они свакодневно воде.

Ово би можда и могло да пије воду да су сви манастири у православљу тако организовани. Међутим, познато је да ни један други манастир, и ни једна друга област у православном свету, нема такве прописе - напротив, кроз неке од православних манастира, као што је Острог, у току туристичке сезоне, дневно прође и по неколико десетина аутобуса поклоника, међу којима, најчешће, већину чине жене.

Ово, иначе, није некаква новија пракса - од самих почетака монашког покрета, било је уобичајено да чак и највећи пустињаци долазе на литургију у парохијске цркве (па им то ни најмање није сметало у борби са страстима и у подвижничком животу), а ако погледамо најранија дела аскетске литературе, као што су Старечник, или Историја монаха у Египту, видећемо да је и тада била више него уобичајена пракса да мирјани долазе код монаха по савет или поуку.

Осим тога, завет безбрачности није једини завет који монаси полажу - поред тог завета, монаси полажу и завет сиромаштва и завет послушања. Будући да никада нисам био на Светој Гори, нећу овде преносити приче које сам чуо о условима живота на Атосу. Уместо тога, подсетићу на болне и мучне догађаје из манастира Есфигмен, и њихово послушање Васељенској патријаршији, као и на недавно писмо подршке духовника манастира Хиландар једној од политичких партија која је учествовала на претходним изборима, којим не само да је прекршена забрана политичког ангажовања свештених лица (која, колико ја знам, још увек важи у СПЦ), већ и пружена подршка покрету чију елиту чине директни учесници и виновници последњег, Артемијевог раскола у СПЦ, чиме је образ Свете Горе укаљан далеко горе него што би иједна феминисткиња или лезбејка икада могле да учине.

Одакле, онда, толика паника око овог прописа, која иде чак дотле да данас у цркви има људи који су убеђени да би укидање авата значило крај Свете Горе као колевке православља (?), и чему такво тврдоглаво инсистирање на њему, као да су жене толико зло којем чак ни Света Гора не може одолети, и као да је авато једино што Свету Гору чини светом?

Јер - монаси, па и они светогорски, никада нису били ни посебан чин, ни посебан сталеж у Цркви. Иако данас они (или, макар, неки од њих) живе у посебним, од остатка света одвојеним заједницама, они су и даље хришћани као и сви други, па су, самим тим, и литургије које се служе у њиховим манастирима литургије за које важи све што важи и за било коју другу литургију која се служи у било којој парохијској или којој год цркви.

А једна од основних ствари која важи за сваку литургију јесте то - да су на њу СВИ позвани. Сви - без обзира на пол, расу, материјални статус, степен образовања, старост, боју косе, или било шта друго. Јер, како каже Апостол Павле - Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу.“ (Гал 3,26-28). Стварати литургијску заједницу која је по било ком принципу и критеријуму ексклузивна је, због тога, у грубом нескладу пре свега са Јеванђељем, и са основним принципима православља.

Наравно, то не значи да ће православље пропасти ако се женама не дозволи приступ Светој Гори. Међутим, из оваквих преседана се у другим, озбиљнијим ситуацијама лако дају извући закључци који и те како могу направити озбиљну штету. Јер, у расуђивању о томе шта је исправно а шта неисправно, по мо мишљењу, као критеријум се не може узимати ни традиција, ни монаштво, ни Света Гора, већ само и једино - Христос и Јеванђеље.