Наопако

Срби који се ложе на нацизам.

Хуманитарци који силују угрожене.

Духовници који шире сујеверје.

Православци који се понашају као атеисти.

Атеисти који се понашају као верски фанатици.

Православне патриоте који се понашају као фашисти.

Калуђери који заглупљују вернике.

Миротворци који изазивају крвопролиће.

Култура у служби политике.

А ја се смејао Илији Чворовићу када је рекао да је све супротно од онога што изгледа да јесте...

Поздрави неког

Ишао сам у општину код једне тетке да се жалим
а она ми каже: - Кажи мајци и очуху да сам ја
рекла да не смеју више да те туку.

После ме још више пребили.

Дечак, 14 година


(Из књиге Поздрави неког)

Шта је то вероучитељ?

Вероучитељ је особа која на теолошком факултету научи до детаља ствари као што су тријадологија кападокијских Светих Отаца, пневматологија Светог Василија Великог, развој аријанизма између Првог и Другог Васељенског сабора, есхатологија Светог Максима Исповедника, поредак Литургије пређеосвећених дарова, индикатив аориста другог активног и просветитељска мисија Свете браће Ћирила и Методија међу Словенима, да би могао успешно да објасни основцима и средњошколцима ствари као што су проблем јединства и мноштва у старогрчкој филозофској мисли, апостолско прејемство у контексту Литургије и јединство Цркве у епископу и Евхаристији, да би ти исти основци и средњошколци постали део Цркве и редовни учесници на Литургији, на којој ће слушати ствари као што су то да ће пакао бити на Венери, да су Велики раскол направили масони, да је ћирилица настала 4000 година пре Христа, и да погибао долази од учених.

Лош брак или никакав брак, (литургијско) питање је сад?

Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд...

Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана.

Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње.

Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце.

Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели.

Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе.

Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он.

Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам...

Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком?





Ова прича и јесте и није измишљена...

У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас...


Жена = Црква (= црквена јерархија)

Стан = Литургија

Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће)

Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом

Деца = Прост неупућен народ

Прљавштина, штрока = Грех, недостојност

Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања

Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве

Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци

Нешто

Постоји Нешто.

Реална, а опет недодирљива стварност која се протеже на комплетан наш живот, која управља нашим системом вредности, и која одређује курс наших живота. То није пука идеологија, нити друштвено уређење, нити је у питању европејство, нити демокатија, нити људска права, нити начин живота, нити дух времена, нити поглед на свет - у питању је Нешто што чини суму свега тога и још којечега и свачега, а то нешто је неименовано и недефинисано, неизрециво на онај начин на који Новоговор из Орвелове 1984. ограничава само наше поимање стварности, и самим тим неухватљиво.

Нешто није Нови светски поредак, о којем се нашироко прича ових дана чак и по манастирима, и у који се верује као у неки од чланова Символа Вере. Нити је у питању параноична прича о "завери ЦИЕ, масона и Ватикана", која се понавља ревношћу Орвелових оваца - "Четри ноге добре, две ноге лоше", нити је то недотупавна бајка о суперкомпјутеру у Бриселу и чиповању човечанства, Илуминатима, Трилатералним комисијама и осталим измишљеним непријатељима света и Православља, о којима се у нашој Цркви у последње време прича више него о самом Богу. У питању је нешто много дубље, свеобухватније и озбиљније. Нешто је слично демонским мрежама којима је премрежен читав свет, које су се само неки од највећих подвижника удостојили да сагледају. Нешто је Гнусоба опустошења на Светоме месту. Нешто је у нама.

То нешто прожима не само све поре нашег друштва, него и све поре нашег друштвеног и политичког живота, тако да се сваки вид борбе против тога претвара у одсецање главе стоглаве Хидре - на место сваке одсечене израсту три нове, и сваки ударац који се на тај начин зада томе Нечему бива апсорбован и, на крају, само храни то Нешто и чини да постане јаче и моћније. Сваки вид страначке борбе, грађанске иницијативе, субверзивног деловања, паравојног организовања, тероризма или салонског наклапања и теоретисања (п)остаје део система који је, опет, само један од подсистема онога што чини неименовану стварност за коју ја немам бољи надимак него Нешто.

Сви знамо да је Нешто ту, осећамо како нас притиска, како од њега не можемо да дишемо ни да се померимо, на врх језика нам је, али нам опет некако измиче...

И како год покушамо да се поставимо, да се Нечему одупремо, оно нам као некаква аморфна маса просто цури кроз прсте и не да се ухватити ни за главу ни за реп...

Једина реалност на овоме свету која се да упоредити са Нечиме јесте Вера. При том не мислим на пуко слагање са ставом да Бог постоји, нити на скуп ставова и погледа на свет који Црква проповеда. Не мислим ни на суму закона, правила понашања и канона на коју се Вера последњих дана своди и банализује, и која је само сенка онога што би Вера требало да буде и што Она јесте. Иако сам истински следбеник теологије Слободе, Личности и Заједнице, не бих се ни на тим појмовима зауставио - Вера је нешто и шире од овога. Вера је за мене свеобухватна и реална мистична стварност која све наше појмове, мисли и теологумене превазилази и коју успевамо тек да наслутимо у ретким тренуцима искорака из Нечега...

Као и Нешто, и Вера је у нама. Због тога сам дубоко убеђен да смо ми сами једино могуће поприште борбе између Вере и Нечега - победити га можемо само и једино у себи. Тек када Вера нама заузме своје место, које јој од почетка и припада, видећемо како се Нешто претвара у оно што му и јесте права природа - у ништа.

Samurai Jack Episode 8 Jack Versus Mad Jack

| Myspace Video

Скале

Један од најпознатијих светских ауторитета када је атеизам у питању, Ричард Докинс, је једном приликом направио скалу по којој одређује однос неког појединца према религији и постојању Бога. Скала има седам ступњева, при чему је први ступањ крајњи теизам, то јест потпуна увереност у постојање Бога, средњи би био равнодушност или агностицизам, док би крајнји био потпуни атеизам.

Иако би се о овој скали могло дискутовати са разних становишта, мени се она чини некако једностраном и једнодимензионалном, и ја бих је ипак допунио - слично начину на који се у RPG играма одређује alignment - Скалом односа према својим убеђењима.

Моја скала би имала свега три степена.



Први степен би били Хејтери.

Овакви људи су, на жалост, како се мени чини, међу онима који уопште имају било какав став по питању религије, најбројнији. Могу се наћи у подједнакој мери међу атеистима и теистима, и у практично свакој светској идеологији.

Хејтери су, углавном, људи који за своју мржњу изговор налазе унутар неке од религија или идеологија. Најчешће се фокусирају на једну од супротстављених група (Хејтери-атеисти, на пример, на Хришћане или Муслимане, Хејтери-Православци на Римокатолике, или масоне, или новотарце (види блог о Годзили), Хејтери-комунисти на фашисте или десничаре уопште итд), и сматрају их кривим за апсолутно сва зла овога света, мада мрзе и све остале, будући да и њих доживљавају као део светске завере против своје групе.

Хејтери нису способни за нормалан дијалог са неистомишљеницима, будући да већ после пар реченица падну у ватру и почну да вређају, а веома често им тешко полази за руком да се сложе и са припадницима сопствене групе који нису Хејтери, и такве сврставају заједно са својим "непријатељима". О својој групи и њеним убеђењима су најчешће јако добро обавештени, али због ригидности, једностраности и неспособности да се на ствари гледа другачије него црно-бело, њихова ревност најчешће пређе у фанатизам.

Хејтер не може да поднесе никога ко не мисли као он - заправо, не може да поднесе никога ко није он. Једино решење проблема суживота са неистомишљеницима види у елиминацији истих - убијању, премлаћивању, протеривању из земље, нахушкавању полиције на њих, робији.

Неспособни су да било шта промене на боље, док им је деструктивни потенцијал огроман.

Сликовит пример Хејтера би био Хитлер, или Буђони (из филма О покојнику све најлепше) или о. Жарко Гавриловић.


Друга категорија би били Фејкери.

То су они којима је припадност групи само изговор за неку личну вајдицу. Уколико виде да могу да се огребу за положај, плату, или просто да ће тако лакше бити прихваћени у неком друштву или смувати неку рибу, у стању су да приступе било којој религији или идеологији. Због тога о својој групи и њеним убеђењима не знају скоро ништа, или минимум који им је потребан да до вајдице дођу. Веома често се дешава да се у исто време, у зависности од тога у чијем су друштву, издају за припаднике више група одједном. Лако се убаце у било какву дискусију, будући да се увек слажу са свима.

Способни су да ствари промене на боље само за себе, а редовно на штету свих осталих.

Сликовит пример Фејкера би био Срђан Драгојевић.


Трећа категорија би (у недостатку бољег израза) били Стрејтери, или Прави Верници. Такође их има међу припадницима свих религија и идеологија, укључујући ту и атеисте, али их је најтеже наћи, пошто су уједно и најређи.

Стрејтери су заиста убеђени у своје ставове, и никога не доживљавају као претњу или непријатеља. Способни су да мисле својом главом, па се веома често дешава да буду или на маргини своје групе, или чак нека врста дисидената, а околина их најчешће доживљава као наивне идеалисте. Своја убеђења схватају на прави начин, и увек су спремни да их надограде.

Није им проблем да дискутују било са киме, и сваку дискусију доживљавају као прилику да на ненаметљив начин саговорнику пренесу своју поруку, али и да сазнају нешто ново, чиме ће и он и саговорник бити оплемењени. Лако успевају да остваре сарадњу са било ким за кога укапирају да је такође Стрејтер, без обзира на то којој групи припадао, и једини су способни да заиста промене ствари на боље.

На жалост, ограничени су како бројем, тако и поделама које владају међу религијама и идеологијама. Осим тога, нема тога што хиљаду Стрејтера може да изгради за сто година, што један Хејтер није способан да сруши за један дан.

Сликовит пример Стрејтера би био Владета Јеротић, или патријарх Павле.

Бог и јагоде

У недељу сам на пиајци у Котежу купио кило јагода које су биле укусне као ниједне које сам јео у последњих неколико година. У последње време јагоде су, онако на око, све веће и лепше, али и све безукусније. А ове су биле ненормално добре, као оне најбоље које памтим из детињства. Људи су стајали у реду пред тезгом, а велики број њих је дошао по други пут тога дана, када су видели како су те јагоде укусне...

За мене је чињеница да постоји нешто што је тако укусно као јагоде сасвим довољан разлог да верујем да постоји Бог. Јер тако леп поклон као што су јагоде може да смисли само неко ко нас стварно незамисливо много воли.